U intervjuu za dnevni list "Nova" istoričar Milan St. Protić rekao je da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić nezreo čovek koji nikada ne bi uspeo politički da nije imao uz sebe Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića, za kog tvrdi da je imao veći kapacitet kao političar u odnosu na aktuelnog šefa države. U razgovoru za naše novine, nekadašnji lider Demokratske opozicije Srbije ujedno je i predstavio svoje najnovije književno delo "Roman o poraženima".
Komentarišući odnos predsednika Srbije prema institucijama i njegovu potrebu da sam odlučuje o ključnim pitanjima u zemlji, Protić je rekao da upravo to govori o ličnosti šefa srpske države.
„Niti je dovoljno zreo, niti ima dovoljno životnog iskustva i znanja za mesto na kom se nalazi. Zato izgleda kao Kralj Ibi kad poručuje da je on lično nešto odlučio“, rekao je naš sagovornik, dodajući da je poznavao Vučića i ranije, dok je bio opozicionar iz Srpske radikalne stranke, ali da ta nije razmišljao o mogućnosti da taj mladi radikal jednog dana postane predsednik države.
„Tu su se potrefile neke srećne okolnosti. Neki su mu ljudi spolja i unutra pomogli da iskoristi situaciju i da u dva koraka dođe do mesta predsednika Srbije. Da je on kretao sam, da nije imao prvo Šešlja, a posle Tomislava Nikolića, od njega ne bi ništa bilo, jer on nema taj kapacitet“, smatra on.
Na naše pitanje zbog čega smatra da je Tomislav Nikolić kapacitetniji političar od Vučića, Protić je rekao da se bivši predsednik države umeo da privuče glasove, jer ga je deo građana doživljavao kao svog, dok je Vučić postao popularan tek kad je postao vlast.
„Nikolić je, naravno, intelektualno ograničen i to mu je glavna mana. Umeo je povremeno i da sklizne, u najmanju ruku, banalnost. Međutim, on je mogao kao Srbijanac da privuče glasove. Njega su građani Srbije u jednoj određenoj meri prepoznavali kao svoga. Ovaj što je predsednik države je postao popularan tek kad je došao na vlast, kao i Miliošević. To nisu ljudi koji privlače glasače i kojima će narod verovati. Oni poverenje dobijaju tek kad dođu do vlasti, a ljudi im se dive zato što su vlastodršci i zato što ih se plaše, a ne zato što im se stvarno sviđaju“, rekao je Protić.
O novom romanu: Želeo sam da naslikam intelektualne visine naše nekadašnje inteligencije
Mila St. Protić, objavio je nedavno i svoje novo književno delo „Roman o poraženima“, koji prati sudbinu četvorice zarboljenika iz Drugog svetskog rata.
U vašem romanu preneli ste lični ugao onih koji su poraženi u građanskom ratu u prošlom veku. Postoji li razlika između stvarnosti iz njihove vizure i onoga što mi danas znamo o njima?
Teško je odgovoriti na to pitanje. Hteo sam da napišem roman o našoj nekadašnjoj intelektualnoj eliti, više o tome dokle su dostizali njihovi dometi i horizonti, nego o tome koliko su trpeli i stradali u komunizmu. Najveći deo romana se događa u mitrovačkoj kaznioci. Ja sam tu četvoricu ljudi, koji predstavljaju četiri različite generacije naše inteligencije, četiri različita pogleda na svet i četiri različita politička stava, stavio u jednu sobu. Oni su, istina, sva četvorica u isti u vreme bili u Mitrovici, samo nisu bili u istoj ćeliji. Hteo sam to da dočaram današnjim čitaocima. Neke od tih ljudi sam poznaovao i želeo sam da naslikam intelektualne visine naše nekadašnje inteligencije.
Ko su ljudi koji su poraženi i zbog čega je važna njihova priča?
Njihova priča je važna iz dva ugla – jedno je ovo gde smo mi nekada bili. Dvojica od četvorice likova su bili profesori Pravnog fakulteta u Beogradu, Kosta Komanudi, najstariji među njima, poreklom Grk, ali potpuno posrbljen. Njega njaviše pamtimo po tome što je u jednom trenutku, između dva rata, bio gradonačelnik Beograda, a inače je značajniji po drugim svojim uspesima i dostingućima. Drugi je Dragoljub Jovanović, takođe profesor Pravnog fakulteta, levičar, protivnik režima Aleksandra Karađorđevića, hapšen u vreme Kraljevine Jugoslavije. Kasnije je pokušavao da napravi sporazum sa komunistima i to se završilo takvom katastrofom, te je tako on, ubrzo posle rata, uhapšen i osuđen na devet godina robije. Njih dvojica su francuski, pariski đaci. Druga dvojica su Džoni Račić, koji je glavni junak tog romana i s kojim sam ja i porodično vezan. On je bio unuku Nikole Pašića, engleski đak, čiji je život bio veoma buran i zanimljiv. Četvrtog lika nećemo da otkrivamo čitaocima, ali on je najpoznatiji. Ta ličnost je takođe bila pod veoma jakim anglosaksonskim uticajem i meni je vrlo bitno da ga opišem u tom dobu, kad je on imao 19 godina, jer ga mi pamtimo u zrelim godinama, ovenačnog uspesima i priznanjima koje je dobio tek na kraju.
Živimo u društvu koje gotovo po pravilu ima negativan odnos prema onima koji su poraženi. Stoga, moram da vas pitam kakva su vaša očekivanja kad je reč o ovoj knjizi?
Poraženi nisu samo oni, već i Srbija i Beograd, ono najlepše, najemancipovanije, najuzvišenije, najevropejskije, najsrpskije što smo mi uspeli da stvorimo za ove vekove svoga postojanja. Četvorica mojih junaka samo oličavaju naš ukupan nacionalni poraz. Mogao je tu da bude i neki srpski seljak, koji jednako tako, ako ne i više, stradao. Mi smo, po mom osećaju i saznanju, tada doživeli strahovit nacionalni poraz i od njega se nikada više nismo oporavili. Moja knjiga je podsećanje na to gde smo nekad bili i kako su ti ljudi, tako različiti po svemu, bili jednaki neprijatelji jednom opresivnom, autokratskom sistemu koji je u dobroj meri ljudima isprao mozgove.
Izvor: Nova.rs
