Piše: Mihailo Jovićević, kolumna za portal Nova.rs
Smrt je postala zvanična politika kabineta Ane Brnabić. Premijerka ne veruje u protivepidemiološke mere, tvrdi da moramo da povećamo opseg vakcinacije, ali Nemanjina 11 ništa ne radi u tom pravcu. Alternativa je umiranje: Srbija je juče ostala bez trudnice od 20 godina. Ova smrt, zajedno sa umiranjima građana koji nisu imali pristup zdravstvenim ustanovama, ali i umiranjem nevakcinisanih građana koje nismo ubedili da zaštite sebe i bližnje, ide na dušu Vlade Srbije. Kapitulacija državnog rukovodstva – zauzetog kriznim menadžmentom zbog otkrivanja kriminalnih afera u koje je upleteno – sada je potpuna.
Istinski, živimo u vremenu bez presedana kad su građani ostavljeni da sami nađu izlaz iz tunela pandemije. Naša sopstvena Vlada, velika većina institucija i intelektualna, duhovna i strukovna elita ove zemlje su nas izdali. Živimo apokalipsu uživo.
Zanimljivo, reč „apokalipsa“ u izvornom značenju odnosi se na „otkrovenje“ (u kontekstu Starog zaveta) ili „razotkrivanje“.
Šta nam je otkrila ova naša apokalipsa? Najpre to da je država skupa i opasna igračka za ljude koji ne znaju da je koriste ili je zloupotrebljavaju. Vladajuća klika u Srbiji otela je igačku građanima i koristi je za lično bogaćenje, za ostvarivanje imuniteta od krivičnog gonjenja, za nelegalni nadzor ljudi – za sve osim za ono što joj je namena. U rukama režima Aleksandra Vučića država izgleda groteskno, kao dečja zvečka u rukama Belivukovog klana ili Knindži ovih dana aktuelnog Kepa Dragana.
Zatim, otkrila nam je da društvo ne postoji kao neka datost u koju se rađamo. Društvo, to smo mi – naše interakcije, naši načini življenja, naš kapacitet za solidarnost i empatiju ili okrutnost i sebičluk. Ako mi podbacimo, nema zaštitne mreže koja će nas sačuvati od pada. Mi smo ti koji će nas spasti, mi smo i ti koji će nas uništiti, a mi smo i žrtve koje ćemo skupljati s poda kad nas razbiju kao zvečku.
Konačno, apokalipsa je otkrila da smo uvek bukvalno na korak do ambisa i da, generalno, nikome nije stalo. Devedesetih smo imali utisak da ceo svet posmatra Jugoslaviju, da saoseća sa žrtvama, traži strogu pravdu za zločince, pa da – čak i kada greši u analizi događaja – učestvuje u našoj drami. Sada nikome nije stalo: jedan prestižni nemački medij ove nedelje je skrenuo pažnju da stotine u Srbiji umiru isključivo zbog političke odluke Aleksandra Vučića, i nikom ništa. Mi smo gubavci izvan zidina evropske tvrđave i naša zvečka sada puca u tišini.
Šta nam je činiti?
Tri su puta pred građanima Srbije. Prvi je nihilistički: predati se mraku, povući se pod kamen, pod kolevku sa zvečkom, zveckati kratko u pomrčini, čekati kraj – ako kraj uopšte postoji. To nećemo. Drugi je anarhistički: molotovljeve koktele u ruke pa pred Skupštinu, Vladu ili na Andrićev venac, kako kome paše. Nećemo ni to. Treći i jedini mogući put je put solidarnosti, odgovornosti, razuma. U ovom konkretnom slučaju, neko bi najpre morao da preuzme kontrolu nad epidemijom, smeni Krizni štab i propiše mere koje će zaustaviti ubrzavanje virusa korona, pa nakon toga svu energiju ove nesrećne ofšor Vlade usmeri na vakcinaciju građana. Takav, međutim, ne postoji, i to je problem za koji nemamo rešenje.
