Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Nije onako kao što izgleda. Lepotica je samo opsena, a zveri u ranama igraju sa nama i postaju nakaze. Tako je pevao Neša Galija dok mu je bilo do pesme, a sada više nije nikome. Skoro sve je postalo čekanje sudnjeg časa u nadi da se to može odlagati u beskraj. Ne može, jer i beskraj jednom mora biti konačan, računi njihovih bahanalija i raspusnog trošenja svega što je umislilo da je živo, dolaze na naplatu.
Vlast je već počela da zatvara sebe, ona hapsi svoja zaštitna lica, verujući u nevinost tamničara. Pokušava da uhvati svoj rep, njeni vukodlaci probaju da nas uče dobroćudnosti i lepoti punog meseca. Pod ključ odvode i one koji su bili njihovi, ili će ponovo biti kad se sretnu na istom mestu.
Taj susret je neizbežan, uloge ključara i sužnja se brzo menjaju u godinama koje su izgubljene pod otrovnim oblacima. Jedina smo zemlja na svetu u kojoj mašine za mlevenje ljudskog mesa nisu stilska figura nego sprave koje nas dovode do susreta sa svojom supstancom.
Uhapšena je Dijana Hrkalović, devojka koju smo gledali kao suvišni ukras opskurne policijske elite. I danas se o njoj zna jedino ono što senči kontraste. Nije kupovala diplome, pokazivala pamet jedino tamo gde je to nevažno, a udeljenu moć raspoređivala neodoljivom ženskom snagom.
Da li je i iz kojih je izvora sile sejala strah u MUP-u: amnestirala zločine ili ih zakazivala, postala misterija i za sebe samu, blistavi student ukaljan, zagađen i zgađen SNS-om i njegovom metastazom, nežni vođa surovih navijača, žena koja je pod svojom rukom držala dresirane naduvane bilmeze. Princeza juga koja je pisala doktorski rad na granici nasilja i nedostatka kontrole, ni sama ne vodeći računa ko upravlja njenom voljom a gde ona sama odlazi, ako je već postala gospodarica gospodara.
Videla je da nema koga da se plaši, da je superiorna među tupanima, čak ako posegne za zlom. Jedino je tako mogla da se snađe u brlogu gde se sve kaljave životinje upinju da postanu alfa mužjaci, kljukani sumnjivom snagom i prljavim značkama ranjene države.
Možda je zaista Dijana posebno ispredena i izvezena vrsta svilenog gajtana za Nebojšu Stefanovića. Tog čudesnog mazohistu razapetog na krst, razvučenog konjima na repove, uvaljanog u katran i svačije fekalije, koji ima još dara da tako opisan kazuje bljutave ljubavne epove u lice svom mučitelju.
Njegov strah od nakaze nije stvaran, on se ulaguje znajući svoje nedostatke emocija i snage da ostane sam. Nema ljubavi, mržnje ni stida. Bez mimike, sa umrlom, zamrznutom grimasom, sorta koja više plaši druge nego što strah prima u sebe. On još krije poreklo tuđeg greha, a čuva zajedničku strepnju da bi gubitak moći koja će zatrti njene vlasnike, mogao da znači kraj istorije.
Niko ne može da zna šta se događa sa Nebojšom Stefanovićem, hoće li i kada pod isti krov u Bačvanskoj sa Dijanom Hrkalović. Moguće je da njih dvoje nikada nisu bili na istom poslu, jer je svako radio svoj i svako će krenuti dalje svojim bespućem.
Ko je od njih spremao rušenje zajedničkog gazde, prepadnutog od niza neuspešnih atentata, izmaštanih u slaboumnom štabu za spasonosne zavere? Zašto bi Neša i Dijana, zajedno sa Belivukom ciljali glavu svog dobrotvora, osim ako ta glava i njima i njemu nije postala smetnja. Osim ako dobrotvor, stalno žaleći sebe, svoj panični strah od svega što mu se učini strašnim, ne ostvaruje torturom nad svakim zdravim umom koji sumnja i postavlja pitanja.
Šta o tome govore mleveni ljudi, izloženi u galeriji vodećih režimskih radova? Sklonite decu, pogledajte dobro, možda ste upravo vi gost u sledećoj epizodi, predsednik će vas lično pokazati srećnom narodu.
Ništa se nije događalo bez pakta nečastivog sa samim sobom. Vrh države je zatekao sebe u podzemlju, podzemlje se uzdiglo do vrha. Inverzija koju je moguće skoro pouzdano pratiti u filozofiji zločina, ali i u dinamici i logici hapšenja. Oni koji znaju najveće tajne a gledali su u ponor i videli dno pakla stražareći u njemu, smatraju se odmetnicima od svojih učitelja. Sve što je učinila Hrkalović, naučila je od kreatura koji su je doveli da čuva strašne tajne, a svaka je strašnija od bilo čega što se pripisuje njoj.
Estetska parabola o Dijani Hrkalović, režimskoj lepotici i modelu tamne misterije, mogla bi da opstane kao sredstvo za ublažavanje etičke ružnoće sekte kojoj je pripadala. Kao mit o brzom usponu tamo gde se lako nestaje. Dovršena priča traži u sebi dobroćudnu zver teško unakaženu zlim činima, da bi se to nesrećno stvorenje u raspletu bajke pretvorilo u zgodnog, pristojnog princa blage naravi.
Ništa nije slično, ovde nema bajke, i nema srećnog kraja, lepote i ljubavi. Radost više ne živi u Srbiji. Strah, paranoja, tamnice, zabrane i progoni, nestanci ljudi. To nas čeka, ako već nismo dočekali. Lične sudbine, ako još postoje, mogu da budu gorivo silovitog raspleta, jer drugačijeg raspleta nema.
Osim duge agonije i nestajanja pod nadzorom čudovišta.
