Dok stotine teško bolesnih ljudi danima stoje ili leže ispred bolnica čekajući na medicinsku pomoć, ministar zdravlja Zlatibor Lončar ne samo da ne traži međunarodnu pomoć, već nesebično nudi lekare Ministarstvu odbrane za humanitarnu misiju u Centralnoafričkoj Republici, upozorava Sindikat lekara i farmaceuta Srbije, čije pismo javnosti prenosimo u celosti.
Stojeći nad grobovima bar 50 ljudi, koliko na dnevnom nivou Srbija prinosi kao žrtvu kovidu, Ana Brnabić je obavestila naciju da ne veruje u mere već u vakcine. I to bi bilo u redu da je činovnica koja ćaska sa sopstvenim društvom na privatnoj sedeljci ili da je premijerka koja je proglasila obaveznu vakcinaciju. Nije, ona je neko ko je za sebe prigrabio ulogu ne samo glavnog epidemiologa, već i funkciju na koju je do sada pretendovao samo predsednik – boga koji odlučuje u kojoj meri ćemo se razbolevati, umirati, koji će uništavati zdravstvo i iživljavati se nad lekarima, a da za to ne snosi nikakvu odgovornost. Pri tome čak nije našla za shodno ni da raspusti Krizni štab na čijem je čelu (funkcija mu je da donosi mere), već samo da ga javno još jednom ponizi, jer joj se može i jer su joj stručnjaci koji sede u njemu dali legitimitet da to čini.
Ne baš tako davno, u aprilu prošle godine, na jednoj od svakodnevnih konferencija za štampu Kriznog štaba (to je bio onaj format kada se stručnjaci okupe i satima odgovaraju na pitanja da bi građanima približili epidemiju i pojasnili da društvene mreže nisu relevantan naučni izvor), premijerka je nastupila dijametralno drugačije. Videlo se da je to ona, bila je nevaspitana i drala se, ali je zastupala druge vrednosti: „Ima mnogo ljudi koji ne poštuju sve mere koje Vlada donosi, zato što misle da su glupe, da su suviše restriktivne ili, kao što čujemo mnoge stručnjake – pametnjakoviće, one su u suprotnosti sa zakonima, sa Ustavom valjda… Lekarima koji rade 12 i više sati, šamar je u lice kada posle toliko napornih smena izađu na ulice i vide masu bezbrižnih šetača.“
Pa šta se dogodilo u međuvremenu, osim što su ti „pametnjakovići“ koji se pozivaju na Ustav postali respektabilna sila koja je objasnila da je obavezna imunizacija neustavna, da su neustavni i kovid propusnice i ograničenja kretanja i sve što nije masovno narodno veselje na kojem su maske ometajući faktor? Možda još samo jedna sitnica – umesto da budemo najbolji u svetu u borbi protiv korone, zacementirali smo najgore mesto i po broju obolelih i umrlih (stvarne, a ne fingirane brojke), ali i vakcinisanih u odnosu na dostupnost vakcine. Niko se više ne seća čudesnih napora predsednika da prvi u svetu napravi „švedski sto“ sa vakcinama, već svi navode podatak da je Srbija u periodu od 31. jula do 30. septembra vakcinisala samo tri odsto stanovnika, dok je Kosovo u istom periodu vakcinisalo čak 29 odsto.
A kad ni s Kosovom ne možemo da trčimo trku, što bismo je uopšte trčali? Hajde da umesto toga svi kolektivno šamaramo lekare. A što da ne, i razmažene pacijente koji misle da imaju prava da stignu do tih lekara i da pod stručnim nadzorom stave pod kontrolu svoj kancer, dijabetes ili neurološka oboljenja poput šloga ili Parkinsonove bolesti.
„Kad sam izašla iz crvene zone, pola pacijenata mi se nije pojavilo, jer je u međuvremenu preminulo, deo jer nije imao adekvatnu zdravstvenu negu, a deo jer se razboleo od korone koja ih je odnela zbog inače lošeg zdravstvenog stanja koje imaju neurološki pacijenti. Veliki deo nije mogao da dođe jer je u toliko lošem stanju da fizički nije mogao da se prebaci do bolnice, a oni koji su stigli bili su u tragičnom stanju. Samo se gomila broj pacijenata koje moramo da obradimo, jer mi ne možemo u tim kratkim razmacima kada nismo u crvenoj zoni da pokrijemo sve pacijente koji u međuvremenu nisu imali gde da odu. Lekari koji rade u Kliničkom centru su prebačeni u Batajnicu, a na VMA se ulaz čuva puškama da narod koji ne može da dođe do lekara ne bi provalio u bolnicu. Ne postoji anesteziolog koji nije u kovidu i koji može da uđe u salu s hirurgom i da na vreme operiše neki karcinom dojke, koji je danas operativan a za tri meseca će metastazirati. Ali to čak ne mora ni da bude rak, neko će umreti od perforacije slepog creva u 21. veku, od nečeg što se rešava za 45 minuta u sali. I nikom ništa“, kaže dr Anđela Gavrilović, neurolog u KBC Zvezdara.
S 6.000 do 8.000 dnevno zaraženih, prema zvaničnim podacima, a objektivno daleko više („na osnovu epidemiološkog ispitivanja procenjuje se da je broj zaraženih najmanje tri do četiri puta veći“, piše u izveštaju Zavoda za javno zdravlje iz Pirota objavljenom 25. 9. 2021) uobičajeno je da države traže pomoć međunarodne zajednice. Kad je u Portugaliji na dnevnom nivou bilo zaraženo oko 15.000 građana, pacijenti su slati u Francusku, Španiju, Luksemburg i Austriju, a Nemačka (konkretno Bundesver – armija Nemačke) je poslala ekipu od 26 stručnjaka koja je na privatnoj klinici uspostavila odeljenje intenzivne nege, s obzirom na to da su sve državne već bile zauzete. Umesto da Srbija primeni nešto slično, odlučila se da sopstvene pacijente raspe po dugim redovima ili da ih smesti na ledinu da čekaju upražnjeno mesto ili slobodnog lekara, a da sama bude velika i moćna i ponudi pomoć Centralnoafričkoj Republici.
Ministarstvo odbrane je 20. septembra uputilo dopis Ministarstvu zdravlja, pozivajući se na sastanak koji je održan nedelju dana ranije, da im pomogne u obezbeđivanju medicinskog osoblja u vojnoj bolnici u Centralnoafričkoj Republici u okviru multinacionalne operacije UN, jer usled usluga koje vojnomedicinski sektor pruža civilnom nisu u stanju da obezbede određene specijaliste za misiju, među kojima anesteziologe, infektologe, interniste, specijaliste urgentne medicine… Samo tri dana kasnije uz oznaku HITNO, Ministarstvo zdravlja (u potpisu dokumenta je Zlatibor Lončar) je uputilo pismo svim civilnim zdravstvenim ustanovama da izvrše anketu i vide ko je zainteresovan. Iako je naglašeno da se iz ankete izuzimaju zdravstveni radnici u oblastima medicine i stomatologije koje su deficitarne u Republici Srbiji za 2021. godinu, ipak je i ta mogućnost otvorena sledećim rečima: „Izuzev ukoliko zdravstvena ustanova kojom rukovodite nema izuzetnu mogućnost i zainteresovanost zdravstvenih radnika i u oblasti deficitarnih grana medicine.“
Dakle, ako je neko baš zainteresovan da napusti Galipolje i ode da leči u zemlji u kojoj nema više od 100 obolelih od kovida na dnevnom nivou, naći će se način da mu se omogući, pa makar bio i infektolog, a internistima i lekarima urgentne medicine je to dozvoljeno bez ikakvih ograničenja. Pa šta ako ih nema dovoljno da popune ekipe u ovdašnjim kovid zonama, već u smenama rade patolog i ginekolog ili neurolog i neonatolog, zvanično nisu deficitarni.
„Odavno je sporno zašto se iz civilnog sektora lekari šalju u vojne misije, ali u ovom trenutku nijedan lekar, bilo koje specijalnosti, ne bi smeo da ode iz države, a da ga država dobrovoljno šalje. Nemoguće da neko ne bude na radnom mestu kada zvanično imamo 8.000 obolelih, a neki kažu da je to i 40.000. Još na početku epidemije, kada smo kao sindikat zahtevali da se zaposle svi medicinski radnici koji su na birou, nas je bilo 15 odsto manje nego što je potrebno. To nije prošlo, konkursi se raspisuju na određeno, a u poslednje vreme se najčešće potpisuju volonterski ugovori. A sad je situacija mnogo gora, preminulo je 130 lekara, mnogi su na bolovanju, a mnogi daju otkaze i odlaze. Pritom lekar nakon kovida mesecima nije lekar, recimo, anesteziolog mora da trči ili da četiri sata reanimira pacijenta, a to bar šest meseci nakon bolesti ne može. Uz to su za kovid bolnice pokupljeni lekari iz drugih ustanova i njih na papiru možda ima u dovoljnom broju, ali kad bi bilo koja inspekcija ušla u Batajnicu siguran sam da bi je zatvorila istog trenutka: nema dovoljno anesteziologa, pneumoftiziologa, internista, infektologa… A sestre koje su zaposlene većinom nemaju dovoljno iskustva“, kaže dr Rade Panić, anesteziolog i predsednik Sindikata lekara i farmaceuta.
Iako premijerka nije dobacila do ovako detaljne analize, verovatno bi uzvratila na isti način – a zašto bih zapošljavala lekare kad smo obezbedili vakcine. Uostalom, već se javno pohvalila da je nešto slično rekla i Kriznom štabu, da se nisu složili, ali da je njena poslednja i glasi: „Moja je odgovornost. Zašto onda imamo vakcine, zašto mi moramo da radimo nešto mimo sveta?!“
Mimo sveta? Pa niko nije ukinuo mere pre nego što je prošao bar 70 odsto vakcinacije, a ni tada u potpunosti. A još manje je neko ukinuo zdravstveni sistem za sve nekovid pacijente.
„U bolnicama je skandal. Gradska bolnica se od ulaska u kovid režim napunila za šest dana, ostali pacijenti su ostali napolju. Na jednim vratima ljudi s torbicama čekaju da neko bude otpušten ili da umre, a na drugim vratima stoje ljudi sa uputima za druge bolesti, zakazanim pregledima ili operacijama. Ne shvataju da je stavljen ključ u bravu i da nema više ni operacija, mamografija ili pomoći ukoliko ti se oduzelo pola tela i nalaziš se u stanju šloga u najavi. Pacijenti koji stižu na kovid odeljenje dolaze kasno i u zapuštenom stanju jer nisu mogli da čekaju u redovima, jer su čekali pa nisu izdržali i vratili su se kući ili su se lečili kod privatnika. Umrla nam je žena od 36 godina i tad sam prvi put videla anesteziologa koji plače, a suze i znoj mu se slivaju ispod skafandera. Znate li šta znači kada anesteziolog plače? Slomio se, svima će nam kada ovo prođe trebati psihoterapija jer niko tu količinu ljudskog jada ne može da nosi. I narod i mi smo potpuno pušteni niz vodu. Možemo da se borimo protiv bolesti, možemo da se borimo i protiv naroda koji ne razume, ali ne možemo da se borimo protiv vlasti koja direktno radi na tome da pocrkamo i mi i pacijenti. Zdravstvo funkcioniše samo na osnovu našeg entuzijazma, ali smo ipak stigli od aplauza do linča.“
Biće da ipak ima više nego dovoljno tih koji lagodno mogu da nose tu količinu ljudskog jada, od antivaksera do premijerke. Jedni su brojno biračko telo, drugi su moć, a u takvom rasporedu snaga ne bi trebalo da nas iznenađuje najava dr Panića: „Ne samo da smo žrtvovani, već nam je i preko toga urađeno sve loše što je moglo da se uradi. Nakon ovog građani Srbije sigurno mogu da očekuju da više neće biti zdravstvenih radnika jer nećemo otići jedan po jedan – verujem da će nas autobusi voziti preko granice kada se ovo završi.“
Za to, nažalost, premijerka neće odgovarati. Ali, kada već tako samozadovoljno ističe da je odgovornost za nečinjenje njena, a da po važećim zakonima građani Srbije imaju pravo na zaštitu psihičkog i fizičkog zdravlja, vreme je da se umeša nešto što možda imamo a možda i ne – sud.
Tekst preuzet sa sajta Sindikata lekara i farmaceuta Srbije (SLFS).
Izvor: Nova.rs
