Teofil Pančić, kolumna za portal Autonomija
Kakav se to „rat simbolima“ vodi, što danju, što noću, na novosadskim, tačnije na limanskim ulicama? I šta njegovi pokretači nastoje da nam poruče, a šta zapravo o sebi govore?
Ako stvar za početak sagledamo sa neke zamišljene „kosmičke“ visine odakle se ne vodi računa o tzv. lokalnim specifičnostima, sve izgleda dosta zbunjujuće i zavodi na pogrešan trag. Neki ljudi, nepoznati zvanično, u gluvo noćno doba kreče stubove na zgradama Limana 3 u crveno, plavo i belo; potom neki drugi ljudi, uglavnom oni koji u tim zgradama žive i rade, po danjem svetlu i sasvim otvoreno, angažujući profesionalne molere, te noćne „fasadne“ radove prekrečuju, a onda ovi prvi opet usred noći i krijući se ostavljaju svoj crveno-plavo-beli trag…
Deluje sve to, gledano iz onog zamišljenog „kosmosa“, kao da neka opaka gerila ratuje protiv nekih zlih moćnika i uzurpatora, možda i okupatora, boreći se za slobodu od mrskih zavojevača, ko zna odakle pristiglih. U stvarnosti, međutim, tri boje koje osvanjuju po limanskim zgradama su nacionalni simbol, odnosno nalaze se na zastavi države u kojoj se nalazi i Novi Sad, sve sa svojim limanskim kvartetom. Oni koji te boje prekrečuju ništa od toga ne osporavaju, samo tvrde da je zastavi mesto tamo gde zastava treba da stoji, a ne na stubovima i zidovima njihovih zgrada; uostalom, da su poželeli baš tu da je oslikaju pa da je povazdan zadivljeno gledaju sa balkona i prozora, sami bi to učinili.
Dalje, oni koji izigravaju noćnu gerilu zapravo drže vaskoliku vlast u gradu, u pokrajini i u državi, a oni koji danju vraćaju stubove i fasade u prvobitno, „civilno“ stanje obični su ljudi bez ikakve moći, stanari i komšije, ili u najboljem slučaju predstavnici mesne zajednice (hej, mesne zajednice!), jedne od šačice takvih u kojima ne dominira tzv. Srpska napredna stranka.
Šta dalje imamo? Gradonačelnik Novog Sada kaže da ne vidi ništa sporno u tom slatkom malom danajskom daru tobože nepoznatih darodavaca, tj. u obogaćivanju limanskih pročelja ljupkim bojama nacionalne zastave i – junačan kakav je – nudi se da sam bude prijavljen na okolnost noćnih molersko-farbarskih radova, ne objašnjavajući zašto se uopšte, ako je sve to tako nedužno i normalno, sve to radi usred noći i na divlje? I zašto, uostalom, baš u ove dve-tri mesne zajednice, a ne u nekoj od hiljada drugih?
Dobro, dobro, i ja svašta pitam… Zar su ikada radikali, pa makar bili i naprednjaci, išta radili „na pitomo“? I tu dolazimo do pravog značenja i poente ove bizarne priče, prepune neukusa, vulgarne nametljivosti, lažnog predstavljanja i presnih laži – dakle, svega što je jedina konstanta i ideologije i prakse radikala otkad postoje, uključujući i period u kojem deluju s novim niknejmom, ali sa starom naravi i, da prostite, suštinom. Ukoliko nije, razumećete me, isuviše ambiciozno govoriti o bilo čemu što oni čine kao nečemu što ima bilo kakvu, kako ste ono rekli da se zove, „suštinu“.
Može se Vučević Miloš koliko hoće praviti nevešt i nevin kao francuziše sobarica, sasvim je jasno (i njemu) šta sve ovo znači i koju vrstu poruke prenosi u ono što bi trebalo da bude slobodan i zajednički javni prostor. Naprednjaci i njihovi sateliti ponašaju se kao ekskluzivni vlasnici države i jedini ovlašćeni tumači njenih simbola, te onda i monopolistički propisivači i dozeri patriotizma i građanskih vrlina uopšte. Njihova vizija nacije i države u osnovi je „kasarnskog“ tipa: svi ima da stoje postrojeni pred Vođom, da balave po zastavi i da nadimaju prsa pred himnom; naravno, dok su oni zauzeti tim paradnim aktivnostima manjkavog ukusa i nepostojećeg smisla, „prava“ ekipa će ih pelješiti iz sve snage… Uostalom, svako ko je služio vojsku dobro se seća da se zastave, opredmećene ili oslikane, po kasarnama mogu videti na svakom koraku. Što možda i ima nekog smisla, sve dok priznajemo i poštujemo razliku između kasarnskog i normalnog, civilnog života u kojem nam se država (kako god se ona zvala i kojim god bojama kitila svoje perje) ne nameće na svakom koraku, čineći svoje agresivno prisustvo u našem građanskom prostoru i vremenu distrakcijom u rasponu od gnjavaže pa do terora.
Da sumorno sumiramo: „subliminalna“ poruka ovog naprednjačkog kvaziperformansa jeste da se veći deo Limana ima smatrati okupiranom teritorijom, jer tamo gde ne vladaju oni – tamo nema ni Republike Srbije (to jest, Republika Srbija se uspostavlja tako što Srpska napredna stranka preuzima vlast). A zna se šta se radi pod okupacijom; svi smo gledali Otpisane. S tom razlikom što su izvorni Prle i Tihi bili ideološki na strani bližoj današnjim limanskim „okupatorima“, dok su tobožnji ilegalci po svemu nekako mnogo sličniji Misircu i drugim Krigerovim domicilnim izmećarima.
