Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Fuck you (Fuck you), fuck you very, very much
’Cause we hate what you do
And we hate your whole crew
So, please don’t stay in touch
Fuck you (Fuck you) very, very much
’Cause your words don’t translate
And it’s getting quite late
So, please, don’t stay in touch
Znate već kakvi su kolumnisti (da ne kažem kolumnjare, kako nas je lepo zvao Miša Vasić, naročito otkad se i sam među nas upis’o, čisto da dokaže kako i na tom terenu može da bude bolji od mnogih starosedelaca): i kad pišu o drugima, oni zapravo uvek pišu o sebi. Pa, hajde da i ja u razmatranju naše ovonedeljne teme krenem sa te drage tačke – od sebe.
Svakakve neverovatne i zaumne stvari su mi zamerane sa svih, pa i sasvim neočekivanih strana za ovih nekoliko decenija otkad s tzv. javnošću delim svoja, što se kaže, sećanja i razmišljanja (N. Mandeljštam), ali jedna od kanda ipak ubedljivo najuvrnutijih optužbi stigla je na moj račun pre nekih petnaestak godina od nekog napornog književnog poletarca (na pragu sredovečnosti): da ja, naime, svesno i iz ko zna kojih niskih (plaćeničkih?) motiva promovišem izvesno šund piskaralo Marka Vidojkovića, i da sam otuda viđen da budem krivac za strahotne posledice po srpsku književnost koje će nastati time što njegove banalne, psovačke romančiće tretiram kao da su ozbiljna književna dela.
I tada i sada optužnica mi je bila urnebesno zabavna, ali u osnovi promašena: jesam pisao (možda i prvi, jebemliga) o Marku sa izvesnim uvažavanjem jer je to zasluživao – smešten u odgovarajući žanrovski i kulturološki kontekst – ali je malo preambiciozno reći da sam ga ja "lansirao": ma kakvi, taj vispreni i svestrani čovek ogromne energije sam je po sebi raketa dugog dometa, lansirao se on sam, i nema te protivvazdušne odbrane koja će ga tek tako skinuti. Super, neka je živ i zdrav. Kao i onaj nedaroviti gnjavator i samonabeđeni higijeničar srpske književnosti i kritike koji nas još od tada povremeno olajava, sve unjkavijim glasom sredovečne, besprizivne neostvarenosti.
Kako god, za razliku od brojnih novinara koji – pretežno bez pokrića – čeznu za tim da, kad porastu, budu pisci tzv. lepe književnosti, Marko je krenuo obrnutim putem: prvo se afirmisao romanima, a tek posle (verovatno zbog dražesnog pritiska faktora zvanih struja+telefon+infostan) uplovio i u novinarske vode; u oba slučaja kao totalni samozvanac, ne pitajući domoroce za plovnu i ribolovnu dozvolu. I zato je u oba slučaja prekršio sva moguća pravila: ne toliko što je hteo da ih krši koliko što nije imao pojma kako ta pravila glase, ko ih utvrđuje i kontroliše njihovo poštovanje. A kako je Marko u osnovi jedan obični pankerski ćoškaroš sa Palilule, rekao bih da mu se za ta pravila od početka živo je... fućkalo.
Stavio sam ove tri tačke na reč "jebalo" zato što, je li, nije lepo psovati, jer šta ako nas čuju deca sa veeelikim anđeoskim očima ili, šta znam, hipersenzitivne premijerke i druga divna stvorenja sa posebnim leksičkim potrebama? Uostalom, ja sam ozbiljan, sedobrad čovek u ozbiljnim godinama i u ozbiljnim novinama, a Marku je lako, još je relativno mlad i još je relativno šalabajzer... ☺
Dobro, našalili smo se malo, ’ajmo sad ka tzv. meritumu stvari. Jasno je da je tobožnja afera "Dripac Marko Vidojković psuje majku predsedniku Srbije po naredbi Đilasa, Šolaka i Hogara Strašnog, zla opozicija i pokvarene penzionisane profesorke prava se zlurado naslađuju, a Pristojna Srbija koja se, gle, nekako sva okupila oko Predsednika Vučića se zgražava i neeee može da verujeeee šta čujeeee" samo još jedan igrokaz za zamajavanje normalnog sveta dok mu zamajavači drže ruku duboko u buđelaru. To što i građanka Brnabić sa svojih premijerskih visina aktivno učestvuje u tome njen je izbor, i taj je izbor moralne, a ne estetske naravi. I to je izbor da se stane na stranu pravih dripaca i njihovih i te kako ozbiljnih i stvarnih nepočinstava.
A stihove navedene na početku ovog teksta peva Lili Alen, i upućeni su bili Džordžu Bušu mlađem, u vreme dok je bio predsednik SAD. Lili nije baš neka pankerka niti alternativka, pre bi se reklo da je mlada pop diva inteligentnog mejnstrima, sklona zaraznim refrenima, pa je tako i ova pesma bila globalni hit, besomučno se vrtela i po našim umerenjačkim radio stanicama, formatiranim za taksiste, samoposluge i frizeraje. I nije poznato da ju je Kondoliza Rajs u ono vreme bilo kako komentarisala. Lili, doduše, nije spominjala Džordžovu majku, zato što su psovke u Anglosasa drugačije, više su individualizovane, dok se uža i šira familija ostavljaju na miru...
A da li bi ti, Pančiću, ikada tako psovao našeg predsednika? Ne, ne bih. Jer ja nisam Vidojković, i jer mi nije blizak takav način izražavanja. Ali, kao ni kod Lili Alen, u tome ne vidim ništa uistinu skaredno, jer je sva skarednost sadržana u onome što psovani čini milionima svojih podanika. Bes i protest psovača ili psovačice tu je samo akt nužne samoodbrane.
