Teofil Pančić, kolumna za portal Radija Slobodna Evropa, 30.9.2021.
Vojni avioni nad granicom sa Kosovom, oklopna vozila Vojske Srbije na putevima u blizini; tako izgleda mačo spektakl u sanjarijama ministra odbrane Aleksandra Vulina, ali tako je zaista i bilo ovih dana na terenu, nakon naposletku pomalo i bizarne „krize sa tablicama“ koja, preko Jarinja i Brnjaka, trese ceo region.
„Kriza“ nije ni nenajavljena ni neočekivana, zapravo ni po čemu ne bi trebalo ni da bude kriza jer se ne događa ništa što nije predviđeno Briselskim sporazumom. Na koji se, doduše, obe strane pozivaju samo kad im odgovara.
Gledano sa „beogradske“ strane, ako su ovo sredstva, postavlja se pitanje šta je cilj? Jasno je da ni vojska ni policija neće intervenisati ni metar preko tzv. administrativne linije, jasno je i to da nijedna vlast u Beogradu nije rešila i neće rešiti kosovsku kvadraturu kruga tako da finalni rezultat bude barem neka „deoba suvereniteta“: ako je ikada bilo vreme za takvo nešto, to vreme je odavno isteklo i neće se vratiti.
Ako je kupovina vremena u pitanju, cena se može pokazati neisplativo visokom. Ako je u pitanju bildovanje mišića pred domaćom javnošću, što svakako jeste bar delimično posredi, opet se može pokazati da je vlastita snaga žestoko precenjena i da se ovakvim situacijama ne bi trebalo poigravati. Ako ništa drugo, zbog bezbednosti i spokojstva onih zbog kojih se sve navodno radi – kosovskih Srba.
U isto vreme dok se sa vladajućih beogradskih adresa upućuju oštre poruke „upozorenja“ NATO, Evropskoj uniji i svim drugim međunarodnim faktorima najvažnijim za proklamovanu „evropsku budućnost“ Srbije (koje, od početka je jasno, ne može biti bez uvođenja odnosa Beograda i Prištine u elementarno normalne i stabilne tokove), sa političkim, diplomatskim i ostalim ključnim sektorima „majčice Rusije“ radi se potpuno koordinisano i sarađuje gotovo idilično.
Tako se Rusija, koja na i oko Kosova ima tek minimalne odgovornosti i nadležnosti (što je u neku ruku udobna pozicija, ali samo za Rusiju, nipošto za Srbiju) prikazuje kao jedini konstruktivan i prijateljski faktor u svim stvarnim ili veštačkim krizama, pa tako i u ovoj.
Nije li nam ova konstelacija i podela uloga (doslovno „uloga“, jer je udeo glumatanja u svemu izuzetno visok čak i za standarde poltičkog nadgornjavanja na Balkanu) već dobro poznata od ranije, i to ne samo kada je Kosovo u pitanju, nego i način na koji se Aleksandar Vučić i njegove vlade angažuju – evo, izbegao sam reč „upliću“ – u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini?
Sve se čini, dakle, kao da se nastoji da se nekako ostavi „noga u vratima“ za delovanje „prijateljske sile“ (toplo gostoprimstvo same Srbije se podrazumeva) na Kosovu i drugde, dok se istovremeno sa vajnim evrointegracijama u najboljem slučaju tapka u mestu, a realno se nazaduje. U tome je, istini za volju, odličan partner i sama Evropska unija koja se više ne trudi ni toliko da bar fingira zainteresovanost za proširenje na Zapadni Balkan u bliskim desetlećima.
A opet, kako zameriti Uniji koja nema entuzijazma za prijem članice koja ni ne krije da bi bila trojanski konj em spoljne sile em „iliberanih“ unutrašnjih snaga, poput Mađarske, čiji premijer i svedržac lobira za Srbiju tako da je svaki njegov apel udaljava od Brisela za po hiljadu kilometara?
Teško da u salonima vlasti u Beogradu sve ovo nije dobro poznato. Ali, još je manje zamislivo da se bilo ko zbog toga sekira. Vučić i ekipa su izabrali i političke uzore i trajna utočišta za slučaj potrebe, i nejasno je šta bi to moglo ikada da promeni. Što opet nije nikakva senzacionalna novost, nego je samo jedna višedecenijska antievropska politika načinila pun krug i vratila se samoj sebi, mada se od sebe nikada i nije uistinu udaljavala.
