Piše: Svetislav Basara
Glumac koji je introvert i samotnjak - to mu dođe kao monah, javna ličnost i plejboj. Ne ide to zajedno. Naprosto nije moguće. Osim u Srbiji, gde je moguće i ono što nije moguće.
Šta biva kad se monasi odaju ekstroverziji i plejbojluku, videćete petog ovog meseca na Cetinju, a šta biva u (vrlo) retkim slučajevima kad se potrefi da glumac bude introvert, mogli ste decenijama gledati na pozorišnim scenama, u filmovima i TV serijama u kojima je glumio Lane Gutović.
Umetnost glume po prirodi stvari podrazumeva ekstroverziju - koja sama po sebi nije ništa loše - što će reći: uživanje u samopokazivanju i izloženosti pogledima, u aplauzima, ovacijama i ostalim ardalionskim tricama i kučinama. Da ne dužim - i svim stvarima koje Lane Gutović niti je podnosio niti je krio da ih ne podnosi.
Iako me je kopkalo, i još me kopka, nikad nisam pitao Laneta - a siguran sam da mi ne bi ni odgovorio, ili bi odgovorio nekom zajebancijom - kako je uopšte došlo do toga da upiše glumu kad je dobro znao šta ga čeka. Rekao bih da je Lanetov talenat bio jači od njegove stidljivosti (prava reč) introverzije i gađenja prema svetlostima pozornice i napred pomenutim tricama i kučinama.
Kao i Rade Marković i Predrag Ejdus, i Lane Gutović je raspolagao vulkanskim talentom ravnim talentu Alberta Finija, Lorensa Olivijea ili Roberta de Nira. Pisac hoće da kaže da kad glumci tog formata izađu na scenu - ili stanu pred kameru - oni ne glume zadati lik, nego se pretvore u taj lik i to tako da to bude očigledno i nekom ko prvi put gleda pozorišnu predstavu.
Čista je budalaština predrasuda da je Lane prevashodno bio komičar. Iako to jeste bio. Pre svega, komedija je najteži - a ja bih dodao i najozbiljniji - pozorišni žanr. Za dobru komediju potrebni su majstor-reditelj i majstori-glumci i zato dobrih komedija odavno ni nema.
Zašto je komedija tako teška (i ozbiljna)? Evo zašto. Ako napraviš komediju koja nije smešna, onda to bude fijasko, ako napraviš mrsomudan i dosadan komad na „ozbiljne teme“ (nabijem ih na qwrz) to onda ispadnu „nove tendencije“, kužite li, stari moji.
Na vest o Lanetovoj smrti poštenjačina Rade Šerbedžija rekao je suštu istinu: da je Lane bio natalentovaniji u njegovoj generaciji, inače vrlo talentovanoj, verovatno najboljoj posleratnoj. Ali Rade nije bio u pravu kad je rekao da je Lane „mogao mnogo više da ostvari u umetničkom opusu da nije bio zgađen životom koji je živeo“.
Uprkos zgađenosti životom koji je živeo - što je i inače odlika velikih duhova - Lane je ostvario sve što je hteo. Da je mogao više, mogao je, ali nije naprosto imao za koga. Ni gde. Ne možeš skočiti 4,5 metara u društvu širine 3,8 metara. Veličina glumca se, uostalom, najbolje sagledava u situacijama u kojima od uloge kretena u kretenskoj seriji napravi genijalnu glumačku kreaciju, kao što je Lane učinio s likom Srećka Šojića. U kome se, samo ako se malo zagleda, svako može prepoznati.
