Piše: Svetislav Basara
Poslednji je čas - a lako može biti da je već i prošao - da se sve duštvenopolitičke persone dramatis u Srbiji sastanu i dogovore o promeni državne paradigme. Ne mislim na promenu kosovskog narativa i ostalih identitetskih toposa - to je neiskorenjivo - mislim na dogovor o odgovornoj, dugoročnoj državnoj politici, kakva god bila dogovorena, koja se neće menjati sa promenom garniture na vlasti.
To podrazumeva da opozicija prilikom donošenja važnih odluka - ko god bio u opoziciji - ne pravi šićardžijske opstrukcije, ali da se pre bilo koje odluke obavezno razmotre posledice koje će izazvati.
I najracionalniji pristup političkoj stvarnosti nije nikakva garancija prosperiteta, ali repetitivni autodestruktivni i iracionalni pokušaji da se stvarnost upodobi sanjarijama i željama, obavezno završava u teškim pičvajzima.
Osim političara, trebalo bi da se sastanu i srpski intelektualci i da i sebi i SNiS postave pitanje koje je veliki jevrejski pisac, Isak Baševis Singer postavio Jevrejima, citiram - „hajde da se zapitamo ima li u činjenici da nas svi mrze i naše krivice“.
Potom bi svi skupa - političari, intelektualci, a i šire - trebalo da se zapitaju da li je bilo šta što uradi neko „naš“, obavezno dobro po sve nas, ali i po okolinu, i da li patriotizam podrazumeva obaveznu odbranu najbudalastijih poteza i postupaka.
Uzmimo recentni slučaj ustoličenja Joanikijevog. SPC & Co (Co je vrlo šareno društvo) jesu nametnuli svoju volju - veličanstvena (a da kakva druga) pobeda je proslavljena - ali da li se iko zapitao šta će biti posle proslave. Evo šta će biti. Razdor između Crnogoraca i Srba, teško premostiv i pre toga, postao je gotovo nepremostiv. Sve, međutim, ustoličitelne dramatis - osim Joanikija, koji ostaje na Cetinju da vadi trnje iz mindže, za to savršeno boli dupe jer su istog dana podigli dupeta i vratili se u Beograd, a posle - šta bude, bude.
„Ama šta će biti, to je šaka jada“ - tako će to prokomentarisati narajcani „patrioti“, a ja ću ih podsetiti da je možda istim tim rečima načelnik đeneralštaba u zlosrećnom ratu protiv Bugarske odgovorio trezvenoumnicima koju su ga pitali da li je pametno ulaziti u rat bez artiljerije, izraubovane u prethodnom ratu.
„Šta će mi artiljerija? Ne trebaju mi ni prangije protiv Bugara“, rekao je đeneral i jurnuo u rat, a stvar je završila tako što Beograd - da ne bi srpskog karadušmanina, Franca Jozefa, koji je povadio trnje iz mindže - umalo nije postao Severna Sofija. Ovim ne kažem da će nepotrebni ustoličitelni pičvajz imati kao posledicu invaziju Crnogoraca i pretvaranje Beograda u Severno Cetinje, ali nekontrolisano (i nepotrebno) izazivanje kriza i gomilanje pičvajza pre ili kasnije će dovesti do situacije poznate kao efekat leptira, kada najmanja sitnica pokrene lavinu događaja koji se više ne mogu kontrolisati.
