Piše: Milojko Pantić, kolumna za dnevni list ''Danas''
Ulazimo u desetu jesen neograničene vladavine jednog, po sopstvenom priznanju, hronično bolesnog čoveka. Čini nam se da smo kao društvo doživeli sav mogući duhovni jad i svu moguću materijalnu bedu koje je mogla da nam priredi ta poremećena ličnost na čelu države.
Reklo bi se takođe da su o našem bolesnom društvu sve priče ispričane.
Nažalost, nisu.
Minulog leta režim je i političkim laicima do kraja otkrio svoju kleptokratsku prirodu i svoj nasilnički karakter, ali i nameru da zloupotrebom pravne i političke nomenklature, zapisane u zgaženom Ustavu, ide do kraja.
Rešeni su da simuliranjem demokratije vladaju do potpunog prestanka rada svih društvenih motora u opustošenoj i uništenoj državi.
To su nam ovog leta i nehotice otkrila tri srpska (para)politička faktora.
Naime, njihova (ne)dela na političkoj sceni slika su i prilika nepromenljivosti političkog sistema vlasti u Srbiji.
Ta tri faktora su: Boško Obradović, lider izmišljene stranke porodičnih vrednosti iz daleke prošlosti Dveri, zatim nekada suosnivač te stranke a sada „samostalni“ politički strelac Srđan Nogo, i konačno ratni zločinac Dragan Vasiljković, kodnog imena Kapetan Dragan.
Obradovića sam upoznao u Valjevu, gde smo govorili na mitingu „Jedan od pet miliona“.
Tada je između ostalog o Vučiću rekao i ovo, citiram: „Aleksandar Vučić je lud čovek. Srbija postaje opasno mesto za život. Sa ludakom na čelu države ulazimo i već smo u ogromnom problemu. Ovo neće dobro da se završi ako ludak ne ode u ludnicu.“
Taj „ludak“ nije završio u ludnici, već je dijagnostičar, otišao letos na pregovore sa njim o izbornim uslovima.
Posle sastanka, sav oduševljen rekao je novinarima da je imao vrlo konstruktivan razgovor sa „doskorašnjim“ ludakom a sada valjda normalnim predsednikom.
Obradović i Srđan Nogo nisu više zajedno u partiji Dveri, ali su u korelaciji, jer ih ujedinjuje i vodi tajna, nevidljiva ruka sa tradicijom dužom od jednog veka.
To je jasno svakom ko je pratio zbivanja na protestu građana „Jedan od pet miliona“.
Nogo je recimo na prvom protestu nosio simbolična vešala i tako omogućio režimu i njegovom tabloidnom šljamu da danima trabunjaju o navodnim nasilničkim namerama po svemu mirnih demonstracija.
Boško Obradović sa fingiranim upadom u RTS i simulacijom opkoljavanja zgrade Predsedništva, a Nogo glumeći vođu protesta prošle godine, lažnim upadom u zgradu Skupštine i stalnim ponavljanjem predloga da se vlast u Srbiji popravi potpisivanjem nekakvih izjava nosioca političkih funkcija, zajedno sa pojedinim liderima tzv. opozicije, obesmislili su izlazak građana na ulice i dezorijentisali svaku vrstu protesta.
Nikada niko od tih navodnih opozicionara nije tražio ostavku Vučića, zabranu njegovog političkog delovanja, niti formiranje prelazne vlade koja bi stvorila uslove za slobodne izbore. I ne pada im na pamet da traže izbore za ustavotvornu skupštinu kojom se jedino na miran način može promeniti politički sistem i uspostaviti pravna država.
Naprotiv!
Oni pregovaraju sa „ludakom na mestu predsednika“ o izbornim uslovi.
Pitate se sigurno kakva je to nevidljiva tajna ruka koja već trideset godina ne dozvoljava Srbiji da izađe iz totalitarnog sistema upravljanja društvom i državom?
U Kraljevini Srbiji ta tajna „Služba“ zvala se „Crna ruka“ a danas je to, savremenim jezikom rečeno, srpska verzija „Duboke države“ koju su činili i čine ćerke nereformisane komunističke Službe bezbednosti Udbe.
Najmlađa kći je današnja BIA.
Tvorac te srpske „Duboke države“ je Jovica Stanišić, predratni i ratni načelnik Službe bezbednosti režima Slobodana Miloševića.
Taj rodonačelnik slobizma i šešeljizma obesmislio je višestranački parlamentarizam stvarajući i stranke vlasti i stranke opozicije.
Tako je jednopartijska zamenjena višepartijskom diktaturom i stvoren je sistem nepromenjive totalitarne vlasti koja je Srbiju uvela u opštu dekadenciju i haos neizrecive korupcije i kriminala.
To je sistem obmane u kome se građanima umesto jedne, na izborima nude pet, šest ili deset varijanti iste publike.
Iza toga se krije lažna promena vlasti.
Uz sve to, da bi osigurao nepromenjivost sistema, Stanišić je ratne paravojske sastavljene od čistih kriminalaca i navijačkih huligana pretvorio u specijalne jedinice za odbranu i očuvanje vlasti.
Ti odredi smrti, u sadejstvu sa agenturama stranih obaveštajnih službi, pre svega britanskih i američkih, likvidiraju sve one koji žele pravno uređenu državu.
Pomenimo samo najpoznatija imena: Ivan Stambolić, Slavko Ćuruvija, Zoran Đinđić, Oliver Ivanović, Vladimir Cvijan…
Jovica Stanišić je postkomunističku političku scenu Srbije 2016. godine definisao u tri rečenice: „Kakvi izbori, stranke i parlament. Sve je u Srbiji Služba. Ona je država.“
I zaista, Vučić i njegova SNS su samo vrh nepromenjivog sistema.
Čine ga još sve te Dveri, Zavetnici, SPS-ovci, DSS-ovci, Palme, Vulini, Šapići, Krkobabići, Vacići i ostali fašisti, kao i lideri tzv. konstruktivne opozicije.
Svi oni su političko krilo Službe.
A Kapetan Dragan, Sale Mutavi, Velja Nevolja, poput prethodnika Legije, Zvezdana Jovanovića i kompletnog surčinskog klana, pripadnici su „Odreda smrti“ te srpske duboke države.
Svoju neprikosnovenu moć Služba je demonstrirala krajem 2014. kada je direktno iz Haškog zatvora ratnog zločinca Hulju Šešelja preselila u srpski parlament.
Drugog ratnog zločinca, Kapetana Dragana, Služba je rehabilitovala proglasivši ga počasnim članom Crvene zvezde, a letos mu je osnovala fondaciju za oslobađanje Đinđićevih ubica.
Srpsku „Duboku državu“ čine dakle lažne patriote svih fela.
Oni svoju navodnu ljubav prema narodu i državi, preko lažnog nacionalizma i šovinizma, pretvaraju u totalitarizam mnogo gori od komunističkog.
Jer međunarodne deklaracije o ljudskim slobodama i pravima čoveka za njih ne postoje.
Nikada niko iz te, možemo slobodno reći zločinačke organizacije, nije građanima izneo politički program jer ga i nemaju.
Imaju samo svoj sistem vrednosti u kome je vlast, kao vladavina a ne služenje ljudima, na prvom mestu.
Oni vlast pretvaraju u moć a moć u novac i tu je kraj cele priče o njihovoj percepciji života.
Sve je kod njih čulno zadovoljavanje, a duhovni život se svodi na skaske o nekakvom „Srpskom svetu“ koji je pre nego što je izabrao „Carstvo nebesko“, na zemlji imao Dušanovo carstvo koje oni sanjaju da obnove.
Srbija odjekuje od njihovih šupljoglavih ideja, ali nažalost i od jauka izbezumljenih, ojađenih i obezglavljenih građana.
Jasno je dakle da sa protuvama koje su nam uništile državu nema više nikakvih lažnih izbora.
Jer nema demokratije sa neprijateljima demokratskog sistema.
Naredni period bi morao da bude poslednja jesen lažnog političkog patrijarha koji nikako ne demantuje priče da je promenio veru i prešao na islam.
Jer ako se ne oslobodimo njegove crnorukaške i udbaške vlasti, ako dozvolimo još jedne nezakonite izbore sa njegovim imenom na svim listama, onda ćemo vrlo brzo, kao društvo, postati sluge ološa koji su nam uništili Srbiju.
