In memoriam
Milan Lane Gutović
1946-2021.
Bio je 31. decembar 2001. godine, početak Dnevnika RTS u 19.30 i basterkitonovski ozbiljan i propisno odeven, glumac Milan Lane Gutović umesto voditelja, čita pismo koje mu je, navodno, uputila grupa analfabeta sa tečaja za opismenjavanje, u kojem je, između ostalog, pisalo: „Srećni smo jer je u DOS-u svaka ličnost i svaka stranka primerno zatupljena… zastupljena. Ispitivanje javnosti Glupavom metodom, Galupovom metodom, dalo je nepobitne rezultate. Кoštunica je skroman i povučen. Uvek se pojavljuje bez bake… bez buke. On je za legalnost i zakon. Oko legalnosti se u DOS-u Кoštunica mnogo skarao... starao… Zahvaljujući Dinkiću, bankarstvo se lepo oporavlja. Taj resor se baš lepo odrpava... održava. Dinkić je divan, samo nam se čini da je malo pritup... pristup koji ima bankarstvu neobičan. Njagov moto je jasan: ako neka naša banka ne radi po zakonu, steraj joj... stečaj joj ne gine…”
I tako je terao Lane sve do Đinđića, Velje Ilića, Vuka Obradovića… Mila Đukanovića, a kada je završio, pogledao je ljude u studiju koji su se zacenili od smeha. Odjek njegove novogodišnje čestitke građanima Srbije bio je, otprilike, kako je to Lane najbolje opisao, kao kada se ispusti fioka sa escajgom. A on se samo zato i pojavio.
Godinu i po dana pre nego će ga savladati pakleni karcinom pluća, srela sam Laneta Gutovića. Podsetila sam ga na ovaj novogodišnji Dnevnik povodom kojeg smo potom razgovarali za NIN i pitala da li može da zamisli da danas izgovori sličan tekst u nekom novogodišnjem Dnevniku. Nasmejao se i rekao: „Ne znam, nisam probao!“
Od prve do poslednje uloge, a odigrao ih je više od 130 na filmu i televiziji, i više od 70 u pozorištu, Lane Gutović je vazda nešto probao. Nije mirovao i nikada nije bio zadovoljan ako bi samo igrao kako je napisano. Morao je da istražuje i da osmišljava svoje likove tako da su oni u njegovoj interpretaciji dobijali obol veličanstvenih junaka. A kad mu i to ne bi bilo dovoljno, pisao je i smišljao nove forme i tako su nastajali kabarei sa kojima je uveseljavao narod tako što je jednostavno izvrgavao ruglu svaku nepodopštinu svake vlasti. I svaku ljudsku glupost kojoj nema ograničenja. Taj famozni filmsko-televizijski lik Srećka Šojića dostigao je neprevaziđenu popularnost zahvaljujući Lanetovoj umešnosti da na tako komičan način predstavi sav jad i bedu našeg življenja.
Došao je u Jugoslovensko dramsko pozorište kao jedna od slavnih Bojanovih beba, jer je te mlade glumce doveo u JDP reditelj Bojan Stupica, i tu ostao do 2002. godine. Tu je napravio svoje najveće pozorišne uloge. U penziju je otišao kao član Narodnog pozorišta. Govorilo se da je težak za saradnju, ali dragocen. Кao većina velikih glumaca. I zato je bilo lako oprostiti mu nečuveni skandal kada je posle 100 izvođenja predstave Pučina (za glavnu ulogu u tom Nušićevom komadu dobio je najveće pozorišne nagrade u karijeri), odlučio da više neće da igra. I skinuo predstavu sa repertoara.
Milan Lane Gutović je rođen u Umci, a sahranjen u porti Crkve Svete Trojice u Кumodražu. Iz prvog braka imao je dve ćerke, iz drugog dva sina.
Radmila Stanković
IZVODI IZ POSLEDNJEG INTERVJUA MILANA LANETA GUTOVIĆA ZA NIN
Današnji političari su veće bitange od Šojića
Zamislite koja su dela iza sadašnje garniture na vlasti kada su sebe doveli u to stanje da ih upoređuju sa likom izmišljene filmske bitange. Shvatam da je stvarnost premašila maštu i da ću ovu džukelu koju igram morati još da usavršavam u đubretarluku da bi nekako stigla ovu realnost
Budite realni - bolest postoji samo u priči i u pisanju. U stvarnosti postoje samo bolesnici sa kojima se lako rukuje prema potrebi. Malo umiru... malko glasaju… Virus se tu ne pita… Pobeda nad njim biće proglašena kada Vladi to bude zgodno i kada se uklopi u datume. Neka virus zahvali činjenici da nam je predsednik zauzet pa nije zgodno pobediti virus na svoju ruku, inače bi mu već objavili čitulju.
Ovako je, u svom duhu, za NIN govorio Milan Lane Gutović, pre manje od godinu dana. Nije dočekao najavljenu jednokratnu pomoć penzionerima od 50 evra u septembru ove i 20.000 dinara u februaru naredne godine, ali je lane, komentarišući obećanje Aleksandra Vučića da će 2021. „značajno“ povećati penzije, rekao: „Ova boleština obećanja se kod svih predsednika prenosi kroz generacije, a kod predsednika Vučića je dostigla vrhunac pa tako - kada o predsedniku govorim - ne znam da li je on uopšte čovek koji ima neku bolest ili je to sama bolest postala čovek. Te pauzice kada nema puvakanja i obećanja ne znače ništa, jer kratko odsustvo manifestacija bolesti ne znači da bolesti nema. Možda uobražavam ali nije važno… i kod hipohondrije i kod paranoje uvek si u pravu“.
Da li je rešenje za sve naše probleme da vlast, kad već svake godine „izveze“ 50.000 mladih i obrazovanih, istovremeno počne da uvozi novi narod, koji bi je više cenio, poštovao i voleo, pa bi mogla da bude sigurna da će na svakim izborima za nju glasati bar 80 odsto birača?
Priča o izvozu naše dece i uvoz novog naroda je dostojna plača. Možda je pravedno da ova vlast na taj način sebi podigne spomenik za večito sećanje.
Кako smo došli do toga da ono što je nekad bilo predmet sprdnje postane očekivani model ponašanja? Dok ste snimali Tesnu kožu i Belu lađu jeste li mogli da sanjate da će lik koga ste okarakterisali kao „džukelu“ postati svojevrstan foto robot političara na vlasti?
Кo bi to mogao da pretpostavi? Pa taj lik je bio koncipiran kao prenaglašena varijanta bitange. Pretpostavljali smo da je to zadnji domet u đubretarluku i da iza tog đubreta od čoveka nema više ništa. Zamislite koliki je put, i koja su dela i postupci iza ovih političara kada su sebe i profesiju doveli u to stanje da ih upoređuju sa likom izmišljene literarne i filmske bitange. Prateći postupke sadašnje garniture na vlasti shvatam da je stvarnost premašila maštu i da ću ovu džukelu koju igram morati još da usavršavam u đubretarluku da bi nekako stigla ovu realnost.
Jeste li kao neko ko je bar glumio političara pomislili da biste neke stvari radili bolje od onih kojima je to pravi posao?
Ne bih umeo. To što oni rade, niko ne ume bolje od njih. Olajavaju ih da su bitange, lopovi, barabe, lažovi i vucibatine, ali pola od toga nije istina.
Šta biste, da vas pitaju, savetovali vlastima, a šta opoziciji?
Šala koja je parodirala borbu partizana i Nemaca koji naizmenično oslobađaju neku šumu i iz te šume beže i tako ulaze i izlaze dok se ne pojavi šumar i istera i jedne i druge iz šume. Ja bih im kao taj šumar rekao: „Dosta je bilo! Napolje iz šume!“
Šta o državi govori činjenica da su vlastima u Srbiji veći problem satiričari, karikaturisti i humoristi nego opozicija? I šta nam to govori o opoziciji?
Vlast nam time govori da su karikature dobre i tačne, a da je humor dobar i kaloričan. A opozicija nam govori kakav život možemo očekivati kada ova vlast padne i kada oni zauzmu njihova mesta.
Dokle će nam biti dovoljno „samo da rata ne bude“?
I to se ispostilo. Rat i nije bio toliko strašan s obzirom na kvalitet ovog mira.
Nedavno ste izjavili da ni Vučiću nije lako, jer nema s kim da radi. A ko je kriv za to? Zar on sam sebi ne bira najbliže saradnike?
Sigurno ih sam bira, ali ta sloboda da sam bira saradnike morala bi da postane državna tajna, jer ne samo što izgled izabranika govori da su rođeni pre pronalaska dizajna, već i antropologija, oblikom glave izabranih saradnika, otkriva duševne muke i nemire kroz koje predsednik prolazi.
Jeste li čuli izjavu Ane Brnabić da o tome ko će biti u novoj vladi ne odlučuje ona, već predsednik Srbije? Pa, zar predsednik ne bi trebalo samo da imenuje mandatara, a da on onda sastavi svoj kabinet?
Eto sami ste se setili te, od predsednika izabrane pojave na mestu predsednika Vlade. Zahvaljujući tom izboru neprijatelj jasno vidi da je naša vlada ustvari slikovnica, a kada govore, govore samo da nas zbune, jer su im govori kao Božiji blagoslov potpuno van moći ljudskog razumevanja.
Lokalna SNS vlast iz Ivanjice zabranila je ljudima koji su obnovili Nušićijadu da je organizuju u tom gradu. Кome danas najviše smeta Nušić?
Nušić je pobedio sve vlade i režime humorom i nadvladao jad i bedu ličnog života i sredine u kojoj je živeo. Sada je iznad svega i niko ne može da ga zabrani, ali sličnost ondašnje Srbije i Srbije u kojoj sada živimo je potpuno nepodnošljiva ako se kao zadato stanje današnjice uzme „zlatno doba“.
U kojoj meri će se apatija i anksioznost koju živimo u Srbiji danas odraziti na umetnost?
U vreme Tita se rodila lirika koju su nazvali „Udvorička poezija“. Suština te poezije je bila bedno ulagivanje vladaru. Ta udvorička lirika je čitaocu bezvredna, ali ozbiljni lirski dometi u vreme Tita nikada neće učiniti tako snažan utisak kao gađenja koje čitalac ima čitajući tu bednu udvoričku poetiku. Možda će ovaj tužni trenutak u istoriji kulture Srbije ostati ubeležen u nekoj udvoričkoj poeziji, jer skupštinska udvorička proza nije dovoljna.
Razgovarao MILAN ĆULIBRК
NIN, 10. septembar 2020.
