Ljubomir Živkov, tekst za Peščanik.net, 9.9.2021.
Žan Pol Belmondo i ja se nismo poznavali, ali smo imali zajedničkog dobrog znanca: Lepog Jovicu, violinistu i vođu istoimenog tamburaškog orkestra iz Novog Sada. Sedamdesetih godina svirali su u Parizu, preporučio ih je i odveo Ilija Pantelić, legendarni golman „Vojvodine“ (jedno vreme i reprezentacije Jugoslavije), ne znam gde su tačno svirali, ali je u tu da li uglednu, da li skrajnutu gostionu dolazio i nedavno otišavši sa ovog sveta Belmondo, kome nije promaklo da Jovica voli lepa odela, o čemu možda biće još reči, uglavnom su se dogovorili da zajedno odu u butik gde glumac nalazi odela za sebe, da, sve ovo nije mi ispričao Jovica, nego sam priču čuo od Brataša (Milan Ivanov, basprimaš i pevač prvog reda, mlađoj publici znan možda samo po pesmi o mladosti, u filmu „Jagode u grlu“): razgledaju Jovica i Belmondo odela, krojeve, dezene, cene, Jovici se dopalo jedno odelo, ne može da se odvoji od njega, ali mu je preskupo, iako u Parizu vrlo dobro zarađuju. Vrzmao se Jovica oko odela, probao ga, stoji mu kao saliveno, lomio se, lomio, i odustao. Utešio se drugim odelom, prilično isto lepim, ali jeftinijim. Time se završio taj modni izlet.
Dan ili dva posle toga, priča mi Brataš, mi u potkrovlju spavamo, vrućina, skoro je podne, ali mi smo svirali do jutra, neko kuca, otvorimo, stoji neki momčić, uniforma, zakopčana do grla, sa nekakvim zlatnim rebrima na crvenoj čoji, kao iz filma, kapa, gore uzravnjena, opštivena isto žutim gajtanom, drži u rukama paket, kao tortu da je doneo u svatove: Belmondo poslao Jovici odelo.
&
Nije li nekad bilo bolje biti čovekom nego danas?
Ovo je prošlo kroz glavu ostarelom Knutu Hamsunu, stoji i sad u njegovom dnevniku („Po zaraslim stazama“, ko nije pročitao, neka gleda da pročita), i ta mi se misao, sama, iz velike daljine vratila kad sam čuo da je umro Žan Pol Belmondo. Znatno pre glumca umro je violinista, a umro je i tamburaš od koga sam ovo čuo.
Članovi Jovicinog orkestra nastupali su uvek u odelima, jednakim, i lepšim od većine odela u kojima su dolazili njihovi klijenti, jedini je Jovica – koji se već izdvaja po tome što ima violinu i gudalo, dok ostali sviraju trzalicama od kravljeg roga – obično imao odelo drukčije od ostalih, vrlo često je to bio svetao komplet, barem jedan je kupljen u Italiji, moj drug Miroslav, koga takođe više nema, video je lepog Jovicu u novom belom odelu, kako ide pešice, pored kolone vozila, da prekrati vreme i da protegne noge: odelo je novo novcijato, sa nogavicama još nepotkraćenim, a posuvraćenim naviše, jer je bankina puna svetlosmeđe prašine pomešane sa tucanikom; kupljeno je u Trstu, napolju je žega, ali ga je Jovica obukao, da li da ne plati carinu, da li da bude elegantan i dok putuje…
Ja sam svirao u ansamblu „Lole“, i mi smo imali uniforme, odelo sa prslukom koje nam je po meri šio šnajder Radio-Televizije Beograd, zvali smo ga oklop, imali smo zmije, estradne, srebrnasto sive, prugaste košulje od lažne svile, pa crvene košulje kupljene za svirku u Norveškoj, i bivalo je da promašim vrstu uniforme, da jedini dođem pogrešno obučen: „A, evo nam ga Lepi Jovica, pa jesmo rekli oklop, jedini ti si čuo zmija!“
&
Danas sam u čast protagonista ove kratke pariske povesti snimio pesmu koja u prevodu sa romskog ide ovako: „Kada umrem, kada umrem/Žaliti me niko neće“, što priznajem zvuči pomalo poznato, možda i jeftino, ali naredni stih to opravdava i umnogome nadilazi: „Žaliće me, žaliće me kuća i dvorište“. Ne znam kakvo je bilo Belmondovo dvorište (ne znam ni kakvo je bilo moskovsko dvorište koje u pesmi „Moja pogrebna svečanost“ pominje Nazim Hikmet), ne znam ni kakvo je bilo Jovicino dvorište, viđali smo se uvek tamo gde je svirao, nisam bio ni kod Brataša u kući (Ljupče jeste bio: Ljupčetovo dvorište znam, ono ide svuda za mnom, kao i cela Braće Nedića ulica), pridružujem se u žalosti tim dvorištima i kućama, znancima i neznancima kojima nedostaju lica iz ove priče.
Ali, čekaj, nisi li u „Peščaniku“ pisao uvek o nečemu od što se kaže društvenog značaja? Jesam (ili sam se barem trudio), ali je ovo od društvenog značaja. Iako je reč o pukoj uspomeni, koja nije moja, do mene je stigla preko pouzdanog svedoka: svet se od tog pariskog podneva, koga odavno nema ni u jednom zidnom kalendaru, do popodneva kad ovo beležim malo je reći promenio: nije li nekad bilo bolje biti čovekom nego danas?
