Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 21.9.2021.
Vratio se Saša Janković. Gde je bio i šta je radio samo on zna, moguće da je to neka domaća zona dodatnog sumraka, neophodna da bi bile uočene prednosti svakodnevne tame. Većina je već zaboravila zaštitnika naroda koji je u politici živeo kratko kao leptir, ili kao artist ispaljen iz cirkuskog topa: uzleteo, pao i nestao.
Da li je ponovo na početku novog uspona? To u zemlji poput ove ne bi moralo da bude čudo. Ljudi odlaze i vraćaju se, neke od njih iz tog zagađenog i čarobnog sveta politike ništa ne može da otera: ni porazi, ni logika, ni poluprocentni rejting ni gubljenje svake ideje o tome šta dalje. Eno ga Boris Tadić, živi primer čoveka koji ubrzano stari pod težinom svojih sudbonosnih promašaja, ali ne odustaje, ni po koju cenu.
Saša Janković ipak nije Boris Tadić. Da ne bih ovde posegao za paralelama, razlike uočite sami.
Izgleda da se Janković nekako ispetljao iz političkog formalina i pojavio se da ispriča bajku u kojoj je on lično junak nelogičnog obaveštajnog zapleta. Neki ambasadori, i neki drugi ljudi, moćni svaki na svoj način – o izvorima moći ne raspravljati – neodređenog dana ili noći neke godine, sreli su se sa istim, to jest Jankovićem.
Možda se to događalo više puta, ali suština i smisao tih zavereničkih mitinga je savršeno budalasta: promena režima u Srbiji infarktom.
Kako bi to bilo moguće? Jednostavno. Vladar ima probleme sa pritiskom i srcem, pod stalnim je stresom. Neurotičan je preko svake mere, izlazi iz kože više puta dnevno. U tim naporima da se satre, možda mu se može pomoći izazivanjem dodatnog nerviranja, i stvar bi brzo bila rešena.
Tako su nekako ekselencije razgovarale sa Jankovićem, koji izgleda nije pristao da pogoršava ionako loše stanje subjekta predviđenog za kardio rušenje. Da jeste, sigurno bi ćutao kao zaverenik koji nije otkriven. Ispovest bivšeg zaštitnika građana možda i dolazi kao dokaz da on sa pokušajem posebne vrsta smaknuća na najvišem nivou nema ništa. Osim što je slušao zamisli, koje su inače fantastične i nalaze se mnogo niže od najgluplje zavereničke ideje.
Ako je Janković iz nekih razloga opčinjen prevratničkim tajnim svetom, moguće je da je novela proizvedena u naletu postpolitičke mitomanije: nudili su mi Vučića, mogao sam da ga imam u šaci. Ali ja to ne radim, moje su etičke granice suviše visoko za atentat serijom nervnih slomova, uz remećenje srčanog ritma države. I evo, ispovedam se pred svima da vidite kakav sam u stvari i šta sam sve odbio u zamenu za čistu savest i rodoljubivo poštenje.
Vučić je odmah potvrdio da Janković govori istinu, jer drugačije ne može da bude. Žele mu zlo oni koji žele zlo Srbiji i srpskom narodu. To se ne odvaja.
Pripovedač strašne priče nije saopštio nijedno ime. Grešna mi duša, ali mislim da imena nema, jer je čitava stvar proizvod Sašine nadriliterarne fikcije. Koji bi ambasador želeo nestanak Vučića uvidom u zdravstveni karton na VMA?
U svojim nastupima vladar se hvališe bliskošću sa najmoćnijim svetskim vođama.
Svakoga od njih zovem po imenu, kao pašenoga. Sa Merkel sam na du, učio sam nemački. Angela, Angela, došla si po litijum, kažem ja njoj na ruskom. Po litijum, kaže ona meni na engleskom.
Govorim ja Makronu, ej moj Emanuele, vidiš šta se radi! Šta ćeš Aleksandre, kaže Makron meni, tako mu to ide.
Moj je prijatelj i prijatelj Srbije Boris Džonson, čujemo se bar jednom mesečno. Odvraća me od Unije, oni su je se jedva otresli. Nemam problema sa Džoom Bajdenom, dogodine idem kod njega na rodeo.
Si je moj čelični pobratim, zvao sam ga, samo što nije stigao, donosi dve fabrike. Erdogan je Sulejman novog doba, raspravljamo o seriji. Zumbul aga je obojici omiljeni lik, a tu je i naš Sokolović. Putin je brat po krvi, poslao sam mu neka moja iskustva sa izborima. I kad je ljut on me voli.
Ko bi od njih poslao veleposlanika sa svilenim gajtanom? Osim ako to nisu Hrvatska, Crna Gora ili Albanija? Ili Zelenortska Ostrva, Sao Tome i Principe, Trinidad i Tobago?
Čuveni Krlo je u telepatskom izazivanju srčanog udara odmah prepoznao državni udar, kao i kolonija Pinkovih eksperata, uverenih da najvažnija srca obolevaju pod dejstvom obaveštajne paranormalne presije.
U agresiji bizarnosti, ispad Saše Jankovića je posebno važan kao svrhovito mitomansko pripovedanje nastalo iz vremena sećanja na politiku. Ne može da postoji ludost koju poglavica neće uzeti sebi kao razlog za negovanje i bogaćenje frenetične paranoje.
Vladar je u stanju da odvoji državnike prijatelje od njihovih delegata ubica vaskularnim trikom.
Janković se vratio kao duh i sopstvena senka, nekadašnje političko čudo na granici fantastike i tame.
