Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 7.9.2021.
Postoje li istorijska đubrišta, ili deponije otpada na kojima su rasuti bivši ljudi? Sem retkih izuzetaka, prošlost je galerija zabluda. Nigde tamo nema vrtova i fontana, skoro svako parče zemlje čuva svoje sećanje na ratove, patnje i žrtve i drži u sebi nebrojene grobove.
Embrouz G. Birs, pisac, vojnik, ugursuz i buntovnik protiv svega postojećeg, smatra da je pisanje istorije posao u kome se zaboravni sećaju svega što zaslužuje da bude zaboravljeno.
Stvaranje istorije je ipak daleko ambicioznija ludost, ovde imamo čoveka uverenog da je u njenom centru.
Zbog čega je A. Vučić, lice opasnih namera, govoreći pre dva dana o obimu svojih državničkih učinaka, obećao da neće otići na smetlište istorije. Ne znam postoji li makar u simboličkoj sferi takvo mesto (smetlište) i gde se ono nalazi, ako je uopšte reč o fizičkoj pojavi koja je dostojna bilo kakvog istorijskog osvrta.
Kako se, u stvari, istorija, kao model nikada okončanog suda o prošlosti, odnosi prema ljudima bez dimenzija? Vučić je verovatno metodološki nepodoban za bilo koje ozbiljno istraživanje izvan hronične sociopatologije, pa je moguće da njegova politička delatnost bude vrednovana kao niz bizarnih incidenata. A on sam nedostojan pamćenja, čak ni po zlu.
Na smetlištu istorije, ako se na njemu već nalaze razoreni ljudski primerci sa svojim neuspešnim misijama, morao bi da postoji neki sistem odlaganja šuta, ili materijala kome je istekao rok. Možda zagađeni i toksični otpaci, skloni isparavanju, potmulim požarima i ubijanju života. Niz smetlišta u Srbiji postoji a spremaju se nova, kao životno delo čoveka koji neće na istorijski otpad, jer se već nalazi na običnom đubrištu koje je lično stvorio.
Ali, zašto je on to uopšte rekao? Kad se govori o njemu, nema reči o istoriji. Ako se neko opire naznakama koje dolaze iz zataškanih dubina podsvesti, ako je to samo bizarna misaona omaška, onda je strah od stanja stvari neobuzdan. Neću na đubrište, želim u sam centar povesti, moja je budućnost spomenik o zlatnom dobu.
Istorija spomenika je istorija metalnog smeća. Mnogo je spomenika oboreno kao izraz nagomilanog besa prema modelu za njega koji je izgledao neoboriv. Ovde je pred nama spomenik koji hoda, rušeći se zajedno sa svojim neograničenim samoljubljem.
Istoriju na brzinu pišu njegovi podanici, on se dobro oseća jedino kao junak nepismenih panegirika. Ali to je samo nevešta epska parodija, ofucana hronika života palanačkog đide, davno projektovanog u radikalskom političkom zverinjaku.
Sav inventar radikalskih učinaka od devedesetih do danas je na smetlištu, i tu nikakve istorije nema. Taj deo rodoslova jedne zemlje je bukvalno prazan, to je tragično hodanje unatrag, u relativnu praistoriju.
Taj se hod nastavlja kao jedini izbor tvoraca smrti ovdašnje civilizacije, realizovan kao nakazni šovinistički mit koji izvire iz kolosalne gomile smeća.
Zbog toga je Vučićev vapaj pred smetlištem istorije lažljiv, kao i sve drugo. Iskren je samo strah od zaborava tamo gde nema ni pamćenja.
On je to što jeste samo na deponiji gde je odloženo ono što nama vlada. Ako bi ga uhvatili, oprali, naučili manirima, više to ne bi bila ista stvar koja ne zatvara usta.
U dekodiranju vladareve sentence o smetlištu istorije, valja razumeti bar neke okvire naših zagađenih života. Izvan zagađenja nama nema opstanka. Pobuna protiv Rio Tinta nema značaja, kao ni bilo koja druga pobuna. Tako on misli. Đubrište je ono što je smišljeno za istoriju koja se ne piše. Bez smetlišta nema ni vladavine njegovih tvoraca.
U nekom smislu, Vučić je ovde kraj istorije koju gledamo kroz smrad, maglu i dim. Vreme koje nije ni postojalo, a ono što jeste od srama valja izbrisati.
Pobunom koja počinje 11. septembra.
