Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 14.9.2021.
Bio je ekološki ustanak, i nije uspeo. Ili možda jeste? O tome se u beogradskoj čaršiji misli na različite načine, kao uostalom o svakom pokušaju pobune. Sve su one u novije vreme bile nekako neubedljive, bez konačne ideje. I gasile su se same u sebi.
Ekološki ustanak je zamišljen kao bunt za opstanak. Bez politike kao delatnosti koja je ovde posebna vrsta zagađenja. Nije moguće baviti se ekologijom a otresti se politike, ili ignorisati njene junake i učinke. To što se događalo u subotu jeste bila razuđena politička akcija, svaki je bunt nastavak politike ukidanjem njenih razornih učinaka drugim sredstvima.
To je trebalo jasno reći. Politika samoodbrane je model učešća u odlukama drugih o svom životu. Nije bilo razloga da se neusaglašeni lideri ustanka brane tvrdnjama da oni sa politikom nemaju veze. Optužba režima o „politizaciji“ je pokušaj da se slaboumnim oruđima brani monopol na jednu delatnost iz koje se vlast razume kao posed kome niko drugi, osim klike ne može da ima pristup.
U toj slaboumnoj javnoj kampanji o odnosu politike i otpora, najčešće su govorile Ana Brnabić i Zorana Mihajlović. Brnabić je, kao i obično, pokušavala da razume kako da razume oblast koja zaobilazi njene misaone limite.
Mihajlović je, sa svoje strane pokazala funkcionerski autizam, stečen višegodišnjom dresurom kojom je naučena da se spori sa stvarnošću. Svoje iluzije o tome šta jeste a šta nije, obrazlagala je jezikom koji jedino ona razume. Uz potpuno ignorisanje opšte potrebe za disanjem i čistom vodom.
Ona je malo ezopovski a više rezolutno branila korporativne interese jedne razorne kompanije iza koje je svuda ostajala pustoš. Ona je uveravala javnost da se to ovde ne može dogoditi. Da će vlada voditi računa o vodama i šumama. I o ljudima, naravno, ali tek kad bude završena studija. Pa će onda javnost dati svoj sud, posebno stručna javnost. I građani naravno. Ovi profesori što se javljaju, nemaju pojma. Odluka će biti doneta na referendumu.
Referendum može da bude nedemokratsko bespuće do prividno demokratske odluke. Vlast, koja bude formulisala pitanje za plebiscit, učiniće to tako da dobije odgovor koji želi. Na taj način njihova odluka će biti pripisana svima, a koruptivni ugovor sa satanom ostaće spomenik u vidu otrovne pare nad životom u Srbiji.
To su svojim bitno nesavršenim jezikom, duboko upletene u trovački proces, želele da nam kažu Ana i Zorana. Odluka i politika ostaju privilegija njihove nove kaste, koja je nastala nepoznatim putevima političke evolucije.
Ispalo je da vođe otpora nemaju usaglašen stav šta i kako dalje. Čuli smo govornike koji su svoje raznolike ideje obrazlagali kako su stigli i umeli: epski, lirski, pevanjem, pomirljivo, buntovno. Zapaženi su glumci, od kojih neki nisu odoleli velikoj sceni. Post festum izašle su na videlo sujete, nastale u nadmetanju za vodeći glas protesta. Da li je Ćuta zaista upotrebio ustanak za ličnu promociju, i zbog čega bi to uradio? Da li je ustanak umoran od lidera?
Svaki govornik je oblikovao svoje javno lice u pobuni, koja se, bar u etapi od 11. septembra nelogično okončala blokadom Brankovog mosta.
Ako dođe Rio Tinto, jedna je od ključnih poruka, blokiraćemo puteve svuda gde to bude potrebno.
Da nije ta neoriginalna ideja suviše malo iz onolike energije, prosute na benignu natuknicu o blokadi puteva? Nema akcionog plana, niti zamisli o vremenu, snagama i sredstvima za zaustavljanje kretanja. I šta posle toga?
Ekološki ustanak nije u sebi imao idejnu kičmu pobune. Nema čiste Srbije sa režimom koji je zagađuje, i ni pred kakvim apelima neće odustati od prodaje svega što je čisto, zeleno i bistro.
Na tom nivou je politička akcija neizbežni sadržaj svakog ustanka: ideja o smeni ove vlasti, kao uslov svih uslova za šaku čiste zemlje.
Ta grupa opasnih kriminalaca će svim silama nastaviti koruptivno zagađivanje svega što nas čini ljudima. Svežina ne dopire do ostataka njihovog razuma.
Zbog toga je ekološki ustanak političko pitanje prvog reda: oni su ekološki problem.
