 |
| Foto: Konstantin Novaković |
Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 24.9.2021.
Milošću božijom preteći zakon o policiji i njenom uvođenju u sredstvo opšte torture, zasad je povučen iz skupštinskog postupka. Parlament, koji već dugo radi na ostacima svog kolektivnog uma, imaće neka druga posla. Da sluša, na primer, morbidne alhemijske priče Marka Atlagića o pretvaranju zlata u dijamante. A i ostale pobesnele polemičare iz sekte, koji su u stalnom sukobu sa fantomskim neprijateljem i svojim sramotnim poslom.
Policija se već godinama nalazi u sivoj zoni sopstvene nejasne pozicije: odavno nije servis građana, niti pouzdana legitimna sila koja nešto čuva i nekoga spasava od nasilja i zločina. Režim je sputao profesionalce i amaterizovao te svoje trupe dovođenjem neukih podanika na visoka mesta.
Građani su na svojim leđima osetili brutalnost slepe sile, zadužene za njihovu bezbednost. U julu prošle godine, prebijani su nedužni ljudi, a nosioci nasilja, uz dresirane batinaše i Miletove legionare, bili su neki visoki činovnici, uličari u stvari, kojima policijska značka nije pomogla da budu nešto drugo.
Te scene nasilja su neizbrisive, one su pretvorile državnu policiju u snagu za čuvanje nasilnika i u otvorenog neprijatelja građana. Monopol na policijsku istinu doneo je presudu sa vrha: policija ni u jednom slučaju nije prekoračila svoja ovlašćenja. Snimci su pokazali neopisivu surovost i brutalnost, ali niko od batinaša nikada nije odgovarao. Loš policajac je solidaran sa lošim policajcem, njihov predsednik sa obojicom.
Vulin je, koliko se zna, tvorac norme koja bi u budućim stradanjima građana štitila zle policajce, ostavljajući ih bez lica, imena, broja i motiva za torturu. Kamere bi pretvorile Srbiju u orvelijanski svet, tajna policija bi zavirivala u sve lične tajne, a parapolicijski odredi sa značkama, regrutovani iz uličnih bandi, mogli bi da lemaju koga stignu, po svom ćefu. Ulasci u stanove postali bi mogući bez naloga. Zamišljen je srpski svet u kome se slobodno raspiruje strah i dokazuje da je strah opravdan. Policija bi postala snaga unutrašnje okupacije, bez prava na žalbu, i sa oduzetim pravom na otpor pred takvom silom bez pameti.
Ponovo je Vučić pretvorio sebe u spasioca, po cenu da Vulin bar još jednom ispadne opasna budala. Poglavica je spasavao sebe, ne verujući da je već stiglo vreme za formacije koje podržavaju otvorenu tiraniju. Čeka izbore, a onda će znati kakva mu je policija potrebna.
To odlaganje izazvano vladarskim strahom i izbornom računicom, prilično je rastužilo Vulina, čija je revnost bila ponizna i preteća, kako prema kome. Ministar glupe sile je načuo da se sprema nasilna destabilizacija Srbije, uz krvoproliće. Krv je njegova omiljena reč, njome hrabri sebe i sebi slične. Kako je saznao za budući lom, ni on ne zna. Ispalo je da mu treba inovirana, još surovija policija, surevnjiva prema svima i svakom, koja bi silom išla na svaku sumnju u delotvornost sile. I bez milosti gušila sve mirne proteste, preimenujući ih u rušilačke.
Tu vrednosnu inverziju u svom opakom fanatizmu Vulin nije u moći da razume. Policija koju je zamislio simptom je autoimune društvene boljke, trupa bi u odbrani onoga što je ovde ostalo morala da se okrene protiv sebe da bi opstala. Ali, on svoj poklonjeni resor vidi kao igračku, koju mu gazda daje i uzima na osnovu logike koju ministar iz poznatih razloga nije u stanju da pojmi.
Da jeste, ne bi rekao ovo: „Borbom protiv svega novog u sektoru bezbednosti, ubice i lopovi će biti malo sigurniji, a policija i građani će biti mnogo nesigurniji.“
Ministar je dužan da odgovori: koliku su po postojećem zakonu ubice i lopovi sigurni u njegovom svetu, u čije su temelje ugrađena nebrojena zlodela. Ubice i lopovi su prijatelji političkih zvezda i njegovih prijatelja, i jedni i drugi se kreću putevima izvan svakog zakona.
Vladalac nas nije spasao svojim ciničnim milosrđem. On je samo zamolio da bude povučen zakon koji konačno oblikuje policijsku državu, iako nije ovlašćen da se meša u većinu stvari u koje je zagazio. Zna da ima dovoljno batinaških jedinica za obračun sa građanima, može da se osloni na fanatizovane delove policije, regrutovane iz sekte, i svakako na Dodikovu pomoć.
To je, naravno, oruđe koje može da se okrene protiv njegovog tvorca. Nema sigurne garde, a nasilničke trupe bez moralnih obzira začas promene ćud. Policija ionako postoji na nejasnoj granici između partijske pretorijanske bande i državne legitimne sile.
Ili sile prinude, kako je tu opasnu grupaciju ljudi pod oružjem definisao Vulinov zakonopisac.
Red je da nam se kaže ko sprema prevrat, pa da znamo.
Od onih koji su na čelu države, opasnijih po državu nema.
