Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Nisam nameran da ovaj tekst osenčim crnilom. I vi i ja željni smo lepe i mirne jeseni, ali ovde više nema godišnjih doba. Mnogim ljudima koje znam, čitavo leto je prošlo u sahranama, pomenima, parastosima i opelima. Autor ovog teksta deli sa njima to iskustvo.
Orlovača se širi, bageri ravnaju nove hektare zemljišta za Beograđane koji plaćaju završni račun. Sve ih je više tamo. Gospodar zaraze je digao ruke od spasavanja naroda i spasava sebe. Krizni štab je zalutao u bespućima neznanja i poniznog političkog služenja. U Srbiji se priznaje samo jedna bolest, hiljade ljudi umire od teških muka koje nose godinama, od nesanice, nemira u sebi, zdravstvene zapuštenosti i tuge što su ovde.
Već čujem primedbe: Stojadinoviću, daj malo vedrine u tekstovima, nije valjda da nigde ne vidiš tračak svetlosti? Potrudi se, pogledaj oko sebe.
Upravo tragam za tom žiškom, očajan zbog svoje nemoći da je nađem.
Možda je ona zatajena i spremna da bukne kao oganj ekološkog ustanka. To je sasvim nova vrsta pobune, nepoznata okupatorima i domaćim izdajnicima ove zemlje koji vladaju njome. Poslednja borba za vazduh i vodu, za travu i zelenilo, pokušaj da se spasu šume i stabla od beogradskih, niških i drugih tasmanijskih đavola, ravnomerno raspoređenih po Srbiji.
Ustanak se ne podiže ni protiv koga, već za nešto, dakle protiv njih. Možda smo to čisto što se udiše i bistro što se pije, jednom već imali ne znajući njegovu vrednost, uspavani pred nadom da toga bar ima zauvek. Vazduh i voda, to su elementi postojanja. Čovek je voda koja diše, to bi bio bunt za čuvanje ostataka života, te slabe garancije da nas ima.
Ustanak ne mora da ima vođu, ni Karađorđa ni Miloša, ni poruke: evo mene, eto vas, rat dušmanima! Dovoljno bi bilo naše buntovno, odlučno nepristajanje na opšte, namerno i trajno zagađenje naše a ne njihove zemlje. Nepokor po svaku cenu, da ustanak traje dok ne nestanu razlozi za njega. I dok ne dobijemo odgovor na pitanje: odakle su uopšte došli ti stvorovi?
U sferama gde borave izvori trovanja, postoje relativno živa bića, i ta sorta opstaje na drugačiji način, tvorena od hemije i fizike, u stalnom sukobu sa prirodnim zakonima. Njih ništa ne truje, iz laguma i memle u kojima određuju sudbine, ravnodušni su pred zatiranjem zdravlja i života svake vrste, osim svoje, nepoznate u ljudskom iskustvu.
Naše su bolesti raznovrsnije od drugih, u njima je čitavo bogatstvo razaranja čoveka i svega što ga čini. Trovanja dovode do neviđenih deformacija, no ljudi ostaju mirni pred nevoljama koje ih lome, ili se priklanjaju sili koja ih uništava.
Napad otrovima na građane koji ne pružaju otpor je opšti, mutanti koji u svojim šakama drže takva oružja nemaju milosti, i ne znaju šta je to. Ustanak mora da dovede do stanja u kome je njihova milost suvišna.
Zamislite vladaoca koji govoreći o Rio Tintu, mirno predaje jedan od najlepših i najzelenijih delova Srbije devastiranju i jalovini, novim olovnim horizontima za decu koja će se, ako nemaju sreće, tu možda roditi. Njegova izaslanica za pitanja masovnog trovanja i dodatne nesuvislosti, zna da sledeća izjava dolazi iz vladajućeg uma: tamo gde se govori o trovanju i zagađenju, to su teme prvog sveta, to znači da nam je ovde dobro.
Ova tupoumna zamisao pokazuje nastrani odnos između oštećenih i čistih mozgova, ako takvih ovde još ima. Otrovana zemlja je izvor zdravlja, traganje za čistom vodom je uzaludna misija. Šta će nama voda u prvom svetu?
Ustanak će biti masovan, miran i nenasilan. Opšta pobuna u čitavoj zemlji, bitka za spas života koji nestaje u sve surovijim udarima.
Decu, željnu da očuvaju čista pluća, čita srca smo pustili u nove domovine. Tamo im je dobro, našli su spas od propasti i ne žele da se vraćaju. Njihovu dedovinu zaposeli su i unakazili jurodivi.
Očuvanje onoga što je ostalo i povratak izvora života, nije moguće dok su ovde oni koji to zatiru. Moraće da odu, kako reče vladar, na smetlište istorije. Na način koji sami izaberu.
Ustanak bi mogao da znači i ponovni let srpskih mitskih ptica iz legendarnih bojeva. Dva vrana gavrana, sumorni glasnici novog doba, sleću na jezivi dvor sa porukom o kojoj se ne raspravlja: Srbija se umiriti ne može!
To bi bio onaj tračak svetlosti sa snagom ognja.
