Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Psovka nije deo jezika. Ona je jezik. Psovka nema dva morala (Birs). Ona je to što jeste i javno i lično. Postoji i neuništiva je. Osim da je opsuješ ne možeš joj ništa.
Literatura Markiza de Sada (120 dana Sodome, na primer,) koja je vekovima smatrana etalonom pornografske skarednosti, u Francuskoj je postala klasika. Bukovski je i pijan i trezan pisao jezikom psovke i neobuzdane erotike i u prozi i u pesmama.
Henri Miler je literarni razvrat uspostavio kao nedostižni stil kojim se slavi čulnost.
I otac nacije Dobrica Ćosić, pisao je u Otkriću kako se psuje pred smrt: „Bem ti seme čovekovo, i krv njegovu bem ti…bem ti smrt, smrtino dete, bem ti sebe mrtvog…“
Ljuba Tadić je kao major Kursula opsovao Drinu smrtno ranjen. Prva psovka u domaćem filmu. Kasnije nije bilo dijaloga bez nje.
Erotske pesme iz naroda, najlepše srpske reči u njima koje je Vuk Karadžić sabrao u Crvenom banu, lekoviti su melem za frustrirane i poludele.
Kad je neki pandur doveo pred Gospodara Miloša čoveka koji je pijan psovao na pijaci, knjaz je pitao: „Šta je uradio ovaj, po duši te?“
„Psovao je tebe, gospodaru!“
„Koga će da psuje ako neće mene, „ – rekao je kodža. „Puštaj ga, činiš‚ voliko neka ide za svojim poslom.“
U muci se psuje, u tom osećanju se prostaštvo ne iskazuje psovkom, ili ne samo njom. Psovka bi mogla da bude blaža forma nasilja, ako već nije oblikovana kao odbrana od tupe sile. Psovka je oblik mržnje, osim ako se njome ne odgovara na prezir i negaciju. To je i pretnja, osim ako psovka ne zapreti pretnji. Ona ima moć katarze, zbog toga i postoji.
Marko Vidojković psuje. Psujemo svi: televiziju, televizor kao predmet iz koga izlaze sablasti, skupštinu, predsednika, premijerku, ministre, ministarke, guvernerku, krizni štab, registraciju vozila, mrtvo zdravstvo. Život, smrt, smrtino dete, sebe mrtve.
Psovka se razume kao odgovor na mnogo goru psovku, ostvarenu kao silovanje čitave jedne zemlje. To što rade oni koje psujemo, to je nasilni pornografski čin, ritual koji beleže za svoje arhive zločina. To je zabava bizarne kaste jurodivih pljačkaša, željne turbo-aristokratskih pogodnosti i počasti.
U tom obredu poglavica je madam, najuglednija k*rva države pretvorene u javnu kuću. Sadizam u prikazivanju mlevenog ljudskog mesa, jeste ritual kanibalističkog psovanja i poništavanja svega živog. Laž je uvredljiva psovka u lice svima koji opravdano sumnjaju. Kako je odjednom brutalna rečenica M.V. postala malignija od svega strašnog u zemlji lopuža, krivokletnika, iluzija, bolesti i smrti?
Svaka psovka, pa i Markova, ublažena za izvinjenje je bes pretvoren u očaj, i to je jedini model nužne odbrane zemlje i sebe, oružje sačuvano u maternjem jeziku. Marko je kao pisac postao parija među parijama, prostačina među fukarom koja je uspostavila prostaštvo kao način ophođenja sa svetom koji je drugačiji od njih.
Ruženje naroda je psovka pretvorena u neizmernu gadost. Podsmevanje novinarima koji ne pripadaju štabu tiranije, jeste stalni, javni pokušaj penetracije u zdrav mozak, psovka nad psovkama koja ostaje neistražena. Zato što se obnavlja višekratno, svakoga dana, pred svima. Bez izvinjenja i bez kajanja. Nema izgleda da se bilo gde sklonimo od njenog učinka, više se nema kud.
Vodeći psovač seiri u svim kanalizacijama sa nacionalnom frekvencijom, a obezbedio je udarne trupe slabog kolektivnog mozga da ga brane od Marka.
Marko nije predsednik ničega. Samo je pisac, roker i čovek koji govori. Čovek koji govori je čovek koji psuje. Pre nekoliko sedmica je poručio vladaru: „I ti i ja smo nenormalni! Hoćeš li da odemo negde zajedno da se lečimo. Tebi će biti bolje, svima će biti bolje, meni je svejedno. Ja pravim štetu samo za svoj račun.“
Tada nije bilo odgovora, a u ovom času Vidojković je potresao vladu i postao njena meta i udarna tema uz jurnjavu svih besnih džukela puštenih na ulicu. Premijerka, zaluđena neprirodnim emocijama prema šefu, napisala je otvoreno pismo javnosti, uradak koji je moguće pojmiti jedino kao psovku.
Pismo je odvratna udvaračka paškvila, pokušaj upada u delikatne vođine otvore, zagrljaj vredan potresnog plača. Usred vrhunca pandemije i navale bolesti i sve masovnijeg umiranja od svega – kad Srbija postaje vodeća po smrti i svakom zlu – premijerka iz svog labavog uma piše pismo poslednje odbrane od psovke, uz javni ulizivački nervni slom.
U pokušaju da motive za svoje iracionalno obraćanje ukrasi nadmoćnim cinizmom, Brnabić predlaže Vidojkovića za predsednika.
Nismo se čuli neko vreme, pa evo poruke: Marko, ako čitaš ovo, odj*bi ih. Vrati zaljubljenoj premijerki predlog na doradu. Ti si častan momak, nije to za tebe.
