Rastislav Dinić, tekst za Peščanik.net, 8.9.2021.
Na pitanje da li će se uvesti obavezna vakcinacija za radnike u zdravstvu, premijerka je, sa sebi svojstvenom nezainteresovanošću za istinu, odgovorila da bi to „eventualno odvelo Srbiju na Evropski sud za ljudska prava u Strazburu“. „Onda imate sindikate, ljudskopravaše i 300 čuda koji dolaze sa tim“, dodala je premijerka, kao obrazloženje zašto Srbija ipak neće uvesti obaveznu vakcinaciju zdravstvenih radnika. Prevedimo ovo na svima razumljiv srpskohrvatski – sud u Strazburu, „sinidikati“ i „ljudskopravaši“ su krivi što vlast u Srbiji neće da uradi ono što je sada već svima jasno da mora da uradi i što su mnoge evropske zemlje već uradile (i nisu se našle pred sudom u Strazburu).
S druge strane, Vlada Srbije nije oklevala da uvede obavezno slušanje himne u svim školama, a srpska policija nije oklevala da na informativni razgovor privede nastavnicu iz Novog Pazara za koju se posumnjalo da je kriva za strašan zločin nepuštanja himne na prvom času. Ovde nema straha od „sindikata“ i „ljudskopravaša“, ne brine se ni za sud u Strazburu, iako je jasno da je u pitanju zastrašivanje manjinskih zajednica.
Naravno, stvar je u tome da se uzurpatorski režim ni najmanje ne boji „sindikata“, niti „ljudskopravaša“, a za „sud u Strazburu“ ne daje ni pet para. Ono čega se režim zaista i jedino plaši jeste – gubitak glasova. Ono što ga jedino interesuje i motiviše jeste cementiranje uzurpacije institucija. Uraditi ono što je u interesu građana Srbije – uvesti obaveznu vakcinaciju u javne službe poput zdravstva i obrazovanja, nije popularna mera u zemlji u kojoj sam režim već mesecima unazad razgoreva nepoverenje u vakcine i promoviše šarlatane i nadrilekare. Treniranje strogoće nad „neposlušnim manjincima“, međutim, nikada ne izlazi iz mode i uvek je pouzdan način da se pridobije još neki glas. Demonstrirajući silu tamo gde ga to politički ništa ne košta, režim prikriva svoj kukavičluk, svoju slabost i svoju suštinsku nesposobnost da sprovede neophodne mere javnog zdravlja.
Štaviše, pokazivanje nacionalističkih mišića u ovakvoj situaciji, dodatno pogoršava već izuzetno loše stanje. Za masovnu vakcinaciju, neophodno je poverenje građana u institucije, a u delu Srbije u kojem živi najveći broj Bošnjaka, procenat vakcinisanih je najniži. Ovo nije slučajno – ljudi koji tamo žive imaju dobrih razloga da veruju da im njihova država ne misli dobro, a nacionalistički performans sa himnom svakako ih u tome neće razuveriti.
Nelegitimno izabrani predsednik je nedavno izjavio kako je „otpor vakcinaciji protiv korona virusa očigledno univerzalni, a ne problem samo jedne zemlje“. Na prvi pogled, ovo je sasvim tačno – antivakcinalni pokret zaista postoji širom sveta. Međutim, ova izjava relativizuje i prikriva činjenicu da situacija skoro nigde nije tako loša kao u Srbiji. Malo koja zemlja na svetu ima dovoljno vakcina da vakciniše sve svoje građane, ali uprkos tome već mesecima ne uspeva da vakciniše ni polovinu. Iako je antivakcinalni pokret globalni fenomen, uzroci za fijasko ovakvih razmera su ipak lokalni i leže u načinu na koji se uzurpatorska vlast odnosi prema svojima građanima i prema institucijama koje je zaposela. Umesto da gaji poverenje, ona širi strah, umesto da se obraća svima, ona se obraća samo „svojima“. Ova taktika, koja tako dobro funkcioniše na izborima, dovodi do fijaska kada je reč o meri za čiji je uspeh neophodan pristanak velike većine građana, a vakcinacija je upravo takva mera.
Za pobedu na izborima, dovoljna je većina izašlih, a to je lako postići kombinacijom kontrole medija, masnog propagandnog laganja, klijentelizma i zastrašivanja. Za uspeh vakcinacije, međutim, neophodno je nešto mnogo delikatnije i zahtevnije – masovno i iskreno poverenje građana u institucije svoje države. Problem je u tome što uzurpatorski režim ne samo da nema ni strpljenja ni spremnosti za izgradnju takvog poverenja, već skoro deset godina ni na čemu ne radi tako predano kao na njegovom uništavanju i podrivanju. Rezultate gledamo.
