Piše: Miljana Nešković, kolumna za portal Nova.rs
Gledala sam jutarnje programe na komercijalnim nacionalnim televizijama, a i na još nekim koje se tako osećaju. Kolege kažu da to nikad nije dobra ideja, naročito za novinare sa stažom koji prebacuje 10 godina u medijima, ali opet… Moramo znati gde živimo.
Politička pristrasnost i selektovanje vesti u skladu sa raznim političkim PR strategijama, možda i nije najveći greh urednika i urednica emisija uz koje se budi i informiše dobar deo Srbije. Sociološki i komunikološki, još je veća katastrofa to srozavanje koncepta debate iz jutra u jutro, tiho i ispod žita. Političke debate se na ovim televizijama ne vode. Drama je zato prebačena na teren na kom ona ne bi smela da bude – često na teme koje se tiču javnog zdravlja i bezbednosti.
Bilo da je reč o vakcinama, broju ubijenih žena, sukobima u Avganistanu, borbi protiv raka dojke ili nekoj petoj temi, razgovori u medijima trebalo bi da budu usmereni ka što preciznijem pojašnjenju problema za širu javnost.
Posao urednika je da pozove u goste ljude koji su stručni, po mogućstvu za različite segmente onoga o čemu se priča.
Ukoliko je tema karcinom – pozivamo nekoga ko se bavi preventivom, i nekoga ko se bavi lečenjem. Oni zajedno kroz razgovor, vođeni novinarskim pitanjima predstavljaju celu sliku, kako bi gledalac posle 20 minuta programa imao osećaj da mu je nešto jasnije nego što je bilo pre. Ovo su osnovne stvari. Velika je sramota što je ovo ne samo prestalo da se podrazumeva, nego idemo ka tome da postane i zaboravljena stvar.
Koncept većine jutarnjih programa u Srbiji danas se svodi na to da se gledaoci što više zbune. Počevši od onih najgrubljih u kršenju svih etičkih standarda pa do upeglanijih emisija u kojima ne zovu baš svako jutro ratne zločince i starlete, koncept po kom se obrađuje tema je vrlo sličan – zovu se gosti koji će da se svađaju među sobom. Ako ne mogu to, onda će se svađati sa zamišljenim protivnikom, pravo u kameru. Recept za „kontrolisanu dramu“ u studiju podrazumeva jednog gosta koji zna o čemu govori, i nekoga ko rezonuje na nivou „pijanog teče sa slave“, te osporava sve što stručna osoba pokušava da objasni. Gledalac tu treba da se igra sudije i bira simpatičnijeg u toj areni.
Nakon takvih razgovora ljudima je tema obično manje jasna nego što je bila pre nego što su se „informisali“. I onda se čude što ljudi ne veruju u vakcine? Kome da veruju?
Čuveni termin „infotainment“ podrazumeva serviranje informacija na „zabavan način“ u cilju ostvarivanja komercijalnih tendencija medijskih kuća, ali i držanja pažnje medijskim konzumentima. Ako je verovati urednicima senzacionalistički orijentisanih programa Srbima je samo svađa zabavna. Kao da svi imaju isti moto: „Bez drame, nema pažnje, a nema ni zabave“.
Koji je rezultat svađanja aktivistkinje koja se bori za ženska prava i nekog lika koji ima čvrsta uverenja o ženama? Ili između lekara i influensera koji pričaju kako se rak leči nekim sokovima? Samo zbunjivanje ljudi. Potpuni gubitak poverenja i u struku, i u medije i u sve.
Iz ugla političke propagande zbunjivanje ljudi do tačke izluđivanja može još i da bude jasna strategija, sa veoma nemoralnim, ali konkretnim ciljem otupljivanja javnosti na sve afere vlasti. S druge strane, ovakav pristup nepartijskim temama je samo štetan po sve, čak i po te televizije. Ma koliko sve u vezi sa našim medijima izgledalo mračno, konstantno opadanje gledanosti i udaljavanje ljudi od televizija koje proizvode negledljive programe potvrđuje da ipak nije sve izgubljeno. Ljudi i dalje čuju i vide.
Na duge staze, ne može se bukom u studiju prikriti nedostatak novinarske pripreme.
