Piše: Teofil Pančić, kolumna za portal ''Slobodna reč''
Mučkim udarima na Srpstvo nikad kraja ni konca: tek što smo preživeli, preživele i preživela predlog zakona o rodno osetljivom jeziku, ili kako se to već zvanično birokratski zove, kad nas sustiže nova opasnost u vidu – Vojvođana! Kao i Vojvođanki i Vojvođančadi. Nije baš najjasnije ko je prvi „pustio buvu“, uglavnom, ispalo je da neki antinacionalni elementi traže da na budućem popisu stanovništva (zar to nije trebalo da bude ove godine, pošto je prethodni bio 2011?) bude omogućeno i nacionalno izjašnjavanje po regionalnom principu, konkretno, da se možete, ako želite, nacionalno izjasniti kao – Vojvođanin.
Onda je usledila igranka do zore: jedni su (ostaci samozaklanih ostataka tzv. vojvođanskih partija) zavapili da nam bez tog neotuđivog prava na zavičajno-nacionalno izjašnjavanje nema života ni budućnosti, a drugi su – ne toliko brojniji koliko glasniji – zakukali (ili zaškrgutali zubima) da je to podla diverzija pravo u srcu srpskog nacionalnog bića: svaki Vojvođanin ili Vojvođanka više, jednako jedan Srbin ili Srpkinja manje… Užas i pokora, a ionako „smo“ pred izumiranjem pošto razmažene Srpkinje neće da rađaju po četvoro, petoro potomčadi, iako im je ministar za prirodni priraštaj i mlaćenje prazne slame Ratko Dmitrović obezbedio sve uslove, uključujući i đuvegije, ako treba! Eto, nisu ni oni talibani sasvim bez argumenata, zato tamo nema problema s natalitetom…
Sasvim ozbiljno, priča o „vojvođanstvu“ kao stavci na popisu stanovništva deluje kao tipična koska za glodanje bačena u arenu društvenomrežne ispraznosti (kako je dobro primetio i analitički besprekorno razložio kolega Nedim Sejdinović) da se ne bi govorilo o onome što se dešava na naše oči, a dešava se otimanje cele jedne zemlje, svih njenih resursa materijalnih i simboličkih, u korist jedne alave i besprizorne klike.
Načelno, ni do sada vas niko nije mogao sprečiti da se izjasnite kao Vojvođanin ako ste to želeli, jer to spada u rubriku o regionalnom izjašnjavanju. Ako se to ubuduće precizira tako da ta opcija bude poimenično „ozvaničena“, od toga ni za koga ne može biti nikakve štete, osim ako vajni velesrbi nisu toliko klimavog nacionalnog identuiteta da se boje da bi ih mogla desetkovati sama mogućnost da se poneko izjasni i nekako drugačije?! To vam je slično kao sa agresivnom homofobijom: najskloniji su joj oni koji kao da sami sebe žele da ubede u vlastitu heteroseksualnost. Drugi za tim nemaju potrebe, nego žive i puštaju druge da žive.
A identiteti mogu da budu složeni, višestruki i isprepleteni, sve u jednom čoveku, i to ne nužno zato što ovaj ima „mešano poreklo“ po oveštalim etnocentričnim standardima. Evo, znam po sebi: u svakoj bih prilici mogao reći za sebe, i na svakom bih se popisu stanovnišva – ako se takvo izjašnjavanje već traži – mogao izjasniti i kao Srbin i kao Vojvođanin i kao Jugosloven, i ne bih nikada slagao baš ništa. Pri tome, i jedno i drugo i treće sam sve vreme i „oduvek“, to jest otkad znam za sebe, pa nemam potrebu da se time agresivno razmećem i dokazujem nekom nevidljivom, ali sveprisutnom etno-tribunalu kao što to uporno i naporno čine neki koji su pod stare dane otkrili svoje „srpstvo“ (hrvatstvo, mađarstvo, jugoslovenstvo… šta god), i od tada nas kinje njime kao da su izumeli točak. Kao što mi nije smetala Jugoslavija da budem Srbin, tako mi ni to što je više (u vidu države) nema ne smeta da budem Jugosloven. O Vojvodini da i ne govorim: ko mi može „oduzeti“ pravo na taj prostor, duhovni i kulturni, kao najintimniji deo mog identiteta, onaj u kojem se najprirodnije osećam kod kuće, a i geografski, u kojem znam svako selo, svaki kuću takoreći, od Bezdana do Gudurice i od Zemuna do Subotice?
„Identitetski inženjering“, dakle, može izgledati bizarno i smešno, kao zaludna rabota dokonih i šupljih, i vrlo često baš to i jeste, ali njegov potencijal za opasnost nikako ne treba potcenjivati: zar nas tome ne uče ratovi iz devedesetih, ali i aktuelne napetosti, poput onih u Crnoj Gori? A što se popisa tiče, ne brigajte ništa: svaki odgovor koji osećate kao svoj, ispravan je odgovor. Mnogo je važnije kako ćemo odgovoriti na „popisu“ zvanom izbori, onom na kojem bi klika unutrašnjih okupatora i uzurpatora naše zemlje htela da nas ostavi gole, same i nemoćne, bez svake upotrebljive alternative. Kad se na tom popisu većina nas izjasni u vlastitu i ujedno opštedruštvenu korist, i pitanja identitetskog inženjeringa će prirodno splasnuti na svoju pravu meru, a prijatno ćete se iznenaditi koliko je ona skromna čim je lišimo veštačkog napumpavanja.
