SVETISLAV BASARA - Žali muški

Piše: Svetislav Basara

Da sam pre pet da­na umro, ni­ka­da ne bih sa­znao da će smrt La­ne­ta Gu­to­vi­ća po­slu­ži­ti kao oki­dač za ku­hi­nj­sko-nau­č­nu stu­di­ju ko­ju ću pro­vi­zor­no na­zva­ti „Sa­hra­nji­va­nje u Sr­ba od neo­li­ta do da­na­šnjih da­na“.

U pro­šlom na­sta­v­ku pi­sao sam o tri­ma na­j­zna­ča­j­ni­jim i na­j­po­se­će­ni­jim sa­hra­na­ma XX i XXI ve­ka: Ti­to­voj, Ran­ko­vi­će­voj i Đi­n­đi­će­voj. Pro­pu­stio sam, me­đu­tim, da po­me­nem još jed­nu smrt i sa­hra­nu isto­ri­j­skog zna­ča­ja, smrt i sa­hra­nu Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, ko­ji je umro u she­ve­ni­ne­ge­n­skom ma­r­de­lju, i - na­kon se­ri­je sr­p­skih po­de­la ko­je je nje­go­va smrt iza­zva­la - mi­mo svih pro­pi­sa va­že­ćih za sve smr­t­ni­ke, sa­hra­njen u avli­ji po­ro­di­č­ne ku­će u Po­ža­re­v­cu. Tre­ba na­po­me­nu­ti da je sa­hra­nu svo­jim pri­su­stvom i go­vo­ra­n­ci­jom uve­li­čao Pe­ter Han­d­ke li­č­no. Ci­nik bi re­kao: imao se Slo­bo ra­šta i ro­di­ti. Bu­du­ći no­be­lo­vac me­đu oža­lo­šće­ni­ma, ni­je ma­la stvar.

Od­mah da ka­žem - ni­ma­lo ne ve­ru­jem u sr­p­ske op­šte­na­rod­ne oža­lo­šće­nos­ti, ko­ji god da je „ni­kad ne­pre­ža­lje­ni“ sa­hra­nje­nik u pi­ta­nju. Na­pro­tiv. Mu­ka mi je od tih ža­lob­nih ke­r­be­če­nja. Evo za­što. Čak i de­ca zna­ju da kad čo­ve­ka za­de­si sna­žan bol zbog gu­bi­t­ka blis­ke oso­be, on na­pros­to za­ne­mi.

I to je to­me ta­ko ma­nje-vi­še svu­da u sve­tu, osim u beo­gra­d­skoj ki­ta­j­go­rod­skoj i eu­ro­ma­ha­l­skoj ča­r­ši­ji, ko­ja se - kad umre ne­ko dos­to­jan nji­ho­vog ža­lje­nja - ra­spr­de, ra­z­mr­so­mu­de i ra­zbr­blja­ju, što bi se mo­glo i pod­ne­ti da pri­tom ne lu­pe­ta­ju za sve pa­re. Ume to da po­pri­mi i gro­te­sk­ne obli­ke, kao u slu­ča­ju Ale­k­san­dra Du­ni­ća, a.k.a. Ći­r­ka, ko­ji se usred ne­kog te­le­vi­zo­ra ra­spla­kao i La­ne­tu Gu­to­vi­ću „po­ru­čio“, ci­nik bi re­kao skre­sao u brk: „Ni­si smeo da nas na­pu­stiš!“ In­te­re­san­tan je i slu­čaj Pe­tra Bo­žo­vi­ća, ko­ji je „pa­trio­ti­zo­vao“ La­ne­to­vu smrt i izja­vio da mu je bol ta­ko ve­li­ka da mo­ra da je „po­de­li sa svo­jim dra­gim na­ro­dom“.

I, uo­p­šte, žal za La­ne­tom - čo­ve­kom ko­ji se gnu­šao sva­ke sla­du­nja­vos­ti, pla­či­pi­zda­re­nja i sa­ža­lje­va­nja - bi­la je ta­kva i to­li­ka da je išla ispred vre­me­na. Deo jav­nos­ti je bio to­li­ko ne­str­pljiv (da ne ka­žem baš kr­vo­lo­čan) da što pre oža­li La­ne­ta, da ni­je na­pros­to mo­gao da sa­če­ka, pa ga je pro­gla­sio mr­tvim tri-če­tiri da­na pre ne­go što je zai­sta umro. Od­nos pre­ma smr­ti - da ne ka­žem baš po­smr­t­ni me­na­džment - mno­go go­vo­ri o ži­vo­tu u oža­lo­šće­noj sre­di­ni, a iz sve­ga pri­lo­že­nog proi­zla­zi da je ži­vot u na­šoj sre­di­ni im­pre­g­ni­ran - iz­me­đu ko­je­če­ga osta­log - nei­zle­či­vim li­ce­me­r­jem, sveo­p­štim fo­li­ra­njem i gran­dio­znim pla­či­pi­č­ka­re­njem na­pra­zno.

Zbog sve­ga to­ga, kad god mo­gu - a mo­gu če­sto, kad god ne umre ne­ki vr­lo bli­zak srod­nik ili pri­ja­te­lj - izbe­ga­vam da idem na sa­hra­ne. Da ika­ko mo­gu, ne bih oti­šao ni na svo­ju. Na nju, uos­ta­lom, ne­ću ni oti­ći, ta­mo će me od­ne­ti. Na­ro­či­to izbe­ga­vam onaj pla­to, tj. va­šar ča­r­ši­j­ske ta­šti­ne, ispred ka­pe­le i kre­ma­to­ri­ju­ma na No­vom gro­blju. Ali da sam bio u Beo­gra­du, oti­šao bih na La­ne­to­vu sa­hra­nu. Ali bio sam u Ohri­du, pa sam u Cr­kvi Sve­ta So­fi­ja za­pa­lio jed­nu sve­ći­cu za La­ne­ta, ko­ji je imao pri­vi­le­gi­ju da smrt pod­ne­se mu­ški­je ne­go oni ko­ji ga ža­le.