Svetislav Basara, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Budući zemlja večnog vraćanja istog - tačnije večitog nepomeranja sa mrtve tačke mitološkog vremena - Srbija je carstvo predvidivosti. Sledstveno je bilo sasvim predvidivo da će povlačenje američkih trupa iz Avganistana i (ko zna koji po redu) povratak talibana, izazvati cunami oduševljenja u redovima ovdašnje „patriotske“ pseudodesnice.
Istina, to bi oduševljenje moglo značajno splasnuti ako novoformirana vlada Islamskog Emirata Avganistan, ukoliko neke vlade uopšte bude, prizna lažnu državu Кosovo (što je vrlo verovatno), ali za sada medeni mesec još uvek traje.
Talibani - to baš preteći zvuči, ali sama reč „taliban“ u suštini je bezazlena i znači naprosto „student“. Talibani, međutim, nisu nimalo bezazleni, daleko od toga. „Studenti“ su militantni, islamski fundamentalisti i jedna od ozbiljnih pretnji zapadnom svetu, kome - uprkos naporima u suprotnom pravcu - pripada i Srbija, pa čak i srpska pseudodesnica, koja je (ma koliko joj to ne bilo drago) čedo francuske revolucije, dakle Evrope.
Osim toga, lifestyle većine domaćih „patriotskih“ pseudodesničara - koje u nedostatku boljeg izraza zovem tetlemani - bio bi povod da, ukoliko bi se našli u Avganistanu, po kratkom postupku završe pred talibanskim streljačkim strojem ili „pod mačem, bato“. Iako tetlemani ne znaju puno, to bi zacelo morali znati. Zašto se onda oduševljavaju?
Odgovor je jednostavniji nego što se čini. Nisu se tetlemani obradovali zbog talibanske pobede, nego su se - sledeći proverenu strategiju Navaho Indijanaca „neprijatelj moga neprijatelja je moj prijatelj“ - ushitili zbog poraza/povlačenja američke vojske i u naivnoj nadi da će momentalno uslediti domino efekat, koji će dovesti do povlačenja svih kontingenata američke vojske sa svih mesta na svetu. Uključujući, naravno, i Кosovo.
Nekoliko dana je trajalo patriotsko seirenje po patriotskim TV kanalima (ima li uopšte drugih), nekoliko su se dana kao na pokretnoj traci smenjivali najavljivači trijumfalnog povratka Srbije na Кosovo, da bi ubrzo zavladao potpuni muk. Ne zbog principa „svako čudo za tri dana“, nego verovatno zato što je „tamo gde treba“ zaključeno da nije strateški pametno sipati so na ranu Amerikanaca, koji dugo pamte i vraćaju milo za drago.
Malo je kome, ako ikome, palo na pamet da bi eventualno povlačenje američkih snaga sa Кosova bilo katastrofalno, ponajpre po preostale kosovske Srbe, potom i za ostatak Srbije i „srpskih zemalja“. Baza Bondstil, naime, nije samo garant fluidne nezavisnosti Кosova, nego i fizičkog opstanka tamošnjih Srba. Nije teško zamisliti - već je, uostalom, viđeno - šta bi se dogodilo ako bi kosovski Albanci i Srbi ostali nasamo.
Sama po sebi, opisana epizoda ne zaslužuje više od tabloidne pažnje, ali sa druge strane je idealna pokazna vežba zaumnog načina razmišljanja i zloupotreba aristotelovske logike u najniže svrhe, zbog kojih Srbija već dvesta godina ne uspeva da se izvuče iz orijentalnog gliba.
U osnovi tog predmodernog mišljenja na samoj granici animističkog stoje seljački makijavelizam i seljačko pokvarenjaštvo, koji su - za razliku od prosvećenog (nazovimo ga provizorno tako) makijavelizma i klasičnog pokvarenjaštva - potpuno nefunkcionalni, ponajpre zato što taj i takav um (teške li reči) nije u stanju da napravi razliku između volje i želje i stvarnog i mogućeg.
Sve to skupa ne bi bio naročit problem - pogotovo ne politički i bar ne veći nego na drugim mestima, jer sva boluju od istih bolesti - pod uslovom da u Srbiji postoji alternativa takvom načinu mišljenja, uobličena u političku doktrinu. Nje nažalost nema, retko ju je u Srbiji ikada bilo, a kad je i pokušavala da se pojavi, u korenu je sasecana.
Naivna, ali zato ništa manje pokvarenjačka ideja da će neko drugi uraditi ono što sam moraš uraditi, da se pobeda može izvući iz nečijeg poraza u sukobu u kome i ne učestvuješ, zajednička je svim akterima na ovdašnjoj političkoj sceni. I zato je ovako mračno.
