Piše: Svetislav Basara
Subota, dan za kulturu. A znamo da kultura počinje u klozetima. Retko kad mi se dogodi da o sili nužde uđem u neki kafanski WC a da ne pomislim na Ljilju Smajlovićku. Sama je za to kriva. Vaktile je negde blagoizjavila da je moja neznatnost „čovek klozetskih metafora“. Sila asocijacija, kužite li stari moji?
Isto tako, kad god me put nanese u neku drljavu palanku, ne mogu a da se ne setim Ljilje Smajlovićke, koja je svojevremeno, dok je suvereno glodurisala Rotopalankom, pokrenula kampanju protiv Konstantinovićeve „Filosofije palanke“. Glavni opetrativac na tom poslu bio je ondašnji Smajlovićkin Vulin - Zoran Ćirjaković, a.k.a. Abu Ćirjak, koji se nakon Smajlovićkinog samostrmopizda udomio u Marićevoj megaproseravaonici „Ćirilici“.
Uzgred, tom zgodom sam i zaradio titulu „čovek (godine) klozetskih metafora“. Ovako je to bilo. Abu Ćirjak je u svojim napisima toliko mrsomudio, toliko se proseravao i toliko kenjao da sam u jednom od utuka na njegove prosere Smajlovićki predložio efektan marketniški slogan za Rotopalanku, najpre „kenjajte s Politikom“ i na kraju - „kenjajte na Politiku“.
Stvar je završila tako što sam Smajlovićku, Ćirjaka i još neke persone dramatis isponabijao na kazneni - naravno, figurativni - qwrz, na kome će im se s vremenom pridružiti još nekoliko divnih stvorenja.
I tada sam bio, a i sada sam daleko od primisli da „Filosofiju palanke“ - koja, uostalom, nije ni prići „Biću i jeziku“ i još nekim Konstantinovićevim spisima - ne treba kritikovati, ali i tada sam smatrao, kao što i danas smatram, da ne samo da nije dozvoljeno nego je pokvarenjački kritikovano delo falsifikovati i prilagođavati niskim strastima kritike.
A Ćirjak je upravo to činio. Pripisivao je Konstantinoviću da je u „antisrpskom“ amoku pisao ono što Konstantinoviću na pamet nije padalo da napiše, tj. da je palanački duh ekskluzivno srpski fenomen. Daleko od toga. Konstantinović je na više mesta eksplicitno ponovio da je palanački duh jedan od zlih usuda celog sveta. Konstantinović je, naprosto, u „Filosofiji palanke“ istraživao modalitete delovanja tog duha u Srbiji i ukazivao na mračne posledice koje će taj duh izazvati. (Izazvao ih je sve do jedne.)
Pokvarenjaštvo i glupost se uvek samorazotkriju, pa je tako Rotopalanka uz jedan Abu Čirjakov proser kao ilustraciju objavila fotografije nekoliko srpskih palanki - možda i po Smajlovićkinom izboru - koje su za one koji umeju da gledaju (a takvih je malo) bile krunski dokaz koliko je Konstantinović bio u pravu.
Na fotografiji N. N. palanke videlo se šetalište pored neke (omanje) reke, niz neokrečenih kuća i zgrada sa kojih se ljušti malter, a u koritu reke, doduše „regulisane“, mnoštvo mrtvih mačaka, starih automobilskih guma, čunkova i raznorazne furde. Konstantinović je upravo to i hteo da kaže. Palanka, naime, nije malo mesto, nego mesto u kome caruju nered, lenjost i murdarluk. A tamo gde oni caruju i velike varoši se pretvaraju u palanke.
