Piše: Svetislav Basara
Ogreših dušu. Ðole Vukadinović je ipak - iako sa malim zakašnjenjem - izneo svoja smatranja o povlačenju američke vojske iz Avganistana - koja su, viđi vraga, malo elokventnija, ali istovetna Odalovićevim - a da li već sedla Antonića za pohod na Prištinu, ostaje da se vidi.
Ovako, dakle, zbori Ðole: „Svaka okupacija dođe i prođe, samo ako se dovoljno dugo izdrži, sačuva strateški fokus i demografski potencijal.“ Sve što je Ðole izrekao u patriotskom amoku, insinuirajući da treba samo malo da se strpimo dok Kosovo opet ne bude „naše“, pilo bi vode u jednom statičnom i bezvremenom svetu, ali je ne pije u svetu ovakvom kakav je, u kome je sve u neprestanoj promeni i u kome se vreme sve više ubrzava.
Avganistanski slučaj se ni u kom smislu i ni po čemu ne može porediti sa kosovskim. Pre svega, periodične okupacije i periodična proterivanja okupatora u Avganistanu su neka vrsta državnog uređenja, što sa Srbijom - uprkos dirljivim naporima dela ovdašnje javnosti da sustigne Avganistan - ipak nije slučaj.
Nipošto ne treba zaboraviti da je Srbija - uprkos naporima napred pomenutog dela javnosti da je preseli u Aziju - evropska zemlja. Nije, doduše, u Srbiji baš sve kao u uređenijem delu Evrope, ali nije ni izbliza kao u Avganistanu, mada i na tom polju ima pokušaja da se zavede nekakav pravoslavni šerijat.
Idemo dalje. Sledeća tačka dnevnog reda neuporedivosti Srbije i Avganistana je - „demografski potencijal“. Ako Vikipedija ne laže, u Avganistanu živi (životari) oko 36 miliona stanovnika - i taj broj raste uprkos pokoljima i pičvajzima - dočim je Srbija - koja prema podacima iz 2020. ima 6,899 miliona - tokom trideset godina izgubila više od jednog miliona žitelja, and counting.
Fakat je da se srpski barjak ne vije na Kosovu - bar dok ga Ðole ne pobode - fakat je i da na Kosovu ima vrlo malo Srba, ali ne znam da li znate za činjenicu (poznatu i Visokom Mestu, ali brižljivo prikrivanu) da u Srbiji bez pokrajina ima iha-ha oblasti u kojima ne samo da nema Srba nego nema žive duše.
Povelika prostranstva istočne (a sve više i zapadne) Srbije pretvorena su u pustu zemlju, na kojoj se, istina, vije srpski barjak, samo što nema nikog da ga vidi i celiva. Stvar stoji ovako: još jedna avantura, poput one iz devedesetih, biće dovoljna da se ostvari Tarabićevo proročanstvo o broju Srba pod šljivom na Tometinom polju. Utešna je okolnost što će se na šljivi vijoriti srpski barjak.
A ima li šanse za novu rundu avanturizma? Još kako. I uopšte nisu loše, iako se - bar na rečima - još uvek nije stekla politička volja za izazivanje oružanog pičvajza. Ali zato su svi predoružani pičvajzi tu. Tamo „gore“ se misli da se stvar može držati pod kontrolom, ali, znate šta, odluka o izbijanju pičvajza se ne donosi na ovom dole „najvišem mestu“, nego se - kad se prekardaši - donosi na onom gore „najvišem mestu“.
