Piše: Svetislav Basara
U trenutku kad započinjem našu današnju kolumnu - nedelja, 9.35 AM - kolone protestanata verovatno već pristižu na Cetinje, na zakazani protest protiv intronacije mitropolita Joanikija. Šta će tamo biti - i kako će se stvar završiti - o tome ćete čitati u sutrašnjim brojevima novinčina serbskih, a mi ćemo se danas pozabaviti stranputicama političke filozofije inata i ćeranja još.
Kako onomad apsolvirasmo, arhijerejska ustoličenja nisu sveta tajna, ali ne bi trebalo da budu ni panađuri, spektakli, pogotovo ne politički mitinzi, a naročito ne demonstracija sile. Obrni, međutim, okreni, najavljeno Joanikijevo vozdviženije će završiti kao panađur, spektakl i politički miting i (obostrana) demonstracija sile, ako ne i nešto mnogo gore.
Ideja vodilja majki svetosavske invencije bila je sledeća: ako Joanikija, Srbina sa dna kace, ustoličimo u Cetinju - koje je postalo neka vrsta etnocrnogorskog Kosova - to će biti ekser u kovčeg lažne nacije, znatno mlađe od vazda mlađahnog Bećkovića.
Ali zahvaljujući prastaroj deluziji da stvari svuda u svetu funkcionišu onako kako funkcionišu u Srbiji, majke svetosavske invencije su se grdno zajebale u računu, qwrz moj funkcionišu. Već u Crnoj Gori ne funkcionišu. Crnogorski opozicioni blok ni izbliza nije isto što i srbijanski opozicioni blok, koji kad mu nešto nije po volji - i kad se uželi povratka na vlast - okupi dve-tri hiljade studenata i zgubidana i potom mesecima gluvari po Beogradu nosajući plastične motorne testere i vešala od štapa i kanapa.
Za našu temu je nebitna etnogeneza Crnogoraca. Ono što je bitno jeste da su se crnogorski Crnogorci formirali kao nacija, da je taj čin jednom zasvagda svršen i da Crnogorci ni u snu nemaju nameru da se vrate u „srpski nacionalni korpus“, kako tupoumnici nazivaju našu zakasnelu naciju.
Moj neznatnost inače i na crnogorske nacionaliste gleda kao i na sve nacionaliste ovog sveta - kao na smrdljiv sir - ali im u zaslugu upisuje što su nakon obnove nezavisnosti Crnu Goru ustavno definisali kao državu građana, a ne nacionalnu državu Crnogoraca.
Osim toga, „odnos snaga“ - još jedan termin napred pomenutih tupoumnika - ni izbliza nije (nategnutih) 63 prema (nategnutih) 13 odsto kao u Srbiji, nego „naši“ u parlamentu vode sa samo jednim poslanikom razlike, a na terenu su - ako u independistički blok upišemo i manjine - vrlo verovatno u manjini.
I ne samo da su u manjini nego su - što je bilo i predvidivo - dodatno oslabljeni „srpskim podelama“, što aktuelnu CG vlast povezuje sa srpskom opozicijom i svrstava je u kategoriju mačaka sa jebališta.
Kako god današnji skup na Cetinju i (eventualno) Joanikijevo vekeustoličenije završili - a nadajmo se da će završiti bez žrtava u ljudstvu i materijalu - provalija između CG Srba i CG Crnogoraca biće još dublja nego što jeste, Crna Gora će postati Još Crnja, a jedan sakralni čin biće profanisan. Moglo bi se, daleko bilo, dogoditi i da glavni sveštenoslužitelj završi kao Koštunica na Kosovu polju.
