Mario Reljanović, tekst za Peščanik.net, 16.8.2021.
Tužno zvuči vest da je ortoped u Leskovcu profesionalno oboljenje koje je postalo karakteristično za radnike fabrike Aptiv nazvao upravo prema poslodavcu iz koje oboleli dolaze – „sindrom Aptiva“. Medicinski problem ovih radnika karakterističan je za obavljanje jednoličnih a fizički zahtevnih poslova, kao i za prenaporan rad koji nije u skladu sa standardima zaštite zdravlja na radu. Da jeste – takve stvari bi se dešavale na nivou izuzetka, a ne masovno poput epidemije. O Aptivu sam već pisao i to upravo u kontekstu nezakonitog iznurivanja radnika u neverovatnim dvanaestočasovnim radnim smenama, što može dovesti do takvih posledica. Epilog nezakonitog postupanja poslodavca je (delimično) poznat – inspekcija rada je reagovala, poslodavac je izigrao nalog inspektora. Država je pokazala da njeni organi postoje i mogu da funkcionišu ali da je disciplina takozvanih „investitora“ na veoma niskom nivou.
Gotovo istovremeno postala je aktuelna i priča o GEOX-u. Fabrika koja je bila poznata na početku rada po izuzetno lošim uslovima, koji su se kasnije (nedovoljno) poboljšali, rešila je da „spakuje kofere“ i ode. Svi radnici, njih 1200 ukupno, ostali su bez posla dok se sprovodi likvidacija kompanije. U skladu sa zakonom, što niko ne spori. Postavlja se međutim pitanje kako i zašto je poslodavac koji je dobio obimne subvencije države rešio da svoje poslovanje premesti negde drugde? Odgovor je jednostavan: takva je trka do dna, koju Srbija trči zahvaljujući aktuelnim vlastima i politikama.
Tačka u kojoj se spajaju priče o Aptivi i GEOX-u nalazi se upravo u definiciji ponašanja „investitora“ u Srbiji. Njih i njihovo poslovanje obeležava (svaka čast izuzecima, nikada ne treba generalizovati) nekoliko istovetnih karakteristika.
1. Način dolaska
Svi „investitori“ dolaze uz pomoć domaćih vlasti. Ta pomoć može biti različita: korišćenje državne infrastrukture (ili izgradnja infrastrukture samo za „investitora“), poreske olakšice, subvencije za zarade i doprinose radnicima i slično. I faktičko ne primenjivanje propisa o zaštiti životne sredine (što pojeftinjuje troškove proizvodnje) jedan je od faktora pri odlučivanju o dolasku, čemu smo bili svedoci i ovih meseci kao i ranijih godina. U svakom slučaju su posledice identične – svaka od tih vrsta pomoći umanjuje troškove, a samim tim povećava konkurentnost na tržištu na kojem se plasira proizvode. Mnogi „investitori“ će se u Srbiji zadržati samo onoliko koliko subvencije traju. Za sada ne postoji objektivna i temeljna studija o odnosu investicija države i „investitora“ u pojedine proizvodne kapacitete. Gotovo je sasvim izvesno da bi u takvom istraživanju jedan od zaključaka mogao biti da je država veći investitor od „investitora“ koje podržava.
2. Vrsta poslova koji se njihovim dolaskom stvaraju
Po pravilu su to manuelni, slabo plaćeni poslovi za koje je potrebna kratka obuka (ili uopšte nije potrebno obučavanje), niža stručna sprema i praktično može da ih obavlja svako sa minimalnim prethodnim radnim iskustvom (ili bez iskustva). Ovo je sasvim u skladu sa filozofijom trke do dna – radnici su samo šrafovi, čak jeftiniji i lakše zamenljivi od mašina, u koje se ne ulaže i koji mogu raditi na više pozicija u okviru jednog pogona jer profesionalna specijalizacija u klasičnom smislu ne postoji. Otuda je i moguće ono što se najavljuje u slučaju GEOX-a, da se deo radnika prebaci na poslove koji nemaju veze s onima koje su donedavno obavljali. Proizvodi koji nastaju kod „investitora“ su u mnogo slučajeva poluproizvodi, odnosno proizvodi koji se dalje koriste u izradi konačnog proizvoda. Pomenimo samo već legendarne poslove motača kablova za autoindustriju. Slično je i sa uslugama, čak i kada se pompezno najavljuju one su zapravo samo deo već dobro uigranih mehanizama koji ne donose nikakvu posebnu perspektivu razvoja radnika. Na primer, kol-centri se kod nas podvode (makar u glavama političara) pod IT industriju, iako je jasno da oni s njom nemaju nikakve dodirne tačke.
3. Odnos prema radnicima
Odnos prema radnicima zapravo krije cilj dolaska, a to je samo i isključivo stvaranje što većeg profita, pre svega uz pomoć države i jeftine cene rada. Zbog toga se radnici eksploatišu do zakonskih granica. U slučajevima kada poslodavac shvati da je vlast benevolentna prema „investitorima“, ide se i ispod zakonskih granica, i ti primeri su brojni i dobro dokumentovani u mnogim slučajevima kršenja prava radnika u prethodnim godinama. Kao što sam već pomenuo, radnici su samo objekti u procesu proizvodnje i u njih se ulaže manje nego u mašine – nema stručnog usavršavanja, nema perspektive na poslovima koje obavljaju, nema čak ni osnovnog humanog odnosa prema njima ako to podrazumeva da poslodavac mora da izdvoji dodatni novac. Zbog toga se uvodi nezakonit prekovremeni rad, često neplaćen, radi se vikendima i praznicima a zabranjuju godišnji odmori ili bolovanja, bezbednost na radu i uslovi rada variraju od sumnjivih do očajnih, zabranjuje se sindikat, a zlostavljanje na radu i diskriminacija su svakodnevne pojave. „Slomiti“ radnike da se povinuju nezakonitostima koje poslodavac sprovodi, osnovna je briga srednjeg menadžmenta koji i postoji samo za to. I naravno, da se realizuje i prebaci (najčešće nerealno postavljena) radna norma. U takvoj atmosferi izolacije, straha i neprestanog iznurivanja, nastaje sindrom trke do dna – sindrom Aptiva samo je jedan od mnogih načina njegove manifestacije.
4. Odnos prema lokalnoj zajednici
Nije teško pretpostaviti da „investitori“ ne zanima previše lokalna zajednica i najčešće ne učestvuju u njenom društvenom životu. Društveno odgovorno poslovanje ili ne postoji, ili se svodi na neku dobro medijski propraćenu akciju, koja je u najvećoj meri organizovana isključivo zbog pozitivnog marketinga. Većina se međutim ni ne trudi da se dopadne lokalnoj zajednici, kao ni da u nju ulaže. Niti je to cilj dolaska, niti je „investitore“ briga šta će se desiti sa tom zajednicom kada je napuste. A dešava se obično to da ona sklizne u još veće siromaštvo nego pre njihovog dolaska, jer predatorski kapitalizam koji „investitori“ zastupaju ne nudi održiva i dugoročna rešenja na lokalu.
5. Iznošenje profita i teško odlučivanje na reinvestiranje
„Investitori“ svoj profit, nakon što plate sve (niske) poreze i druge takse, mogu potpuno legalno da iznesu iz Srbije. Ne postoji zakonska opcija prema kojoj bi se oni primorali na reinvestiranje, a linearni porezi koje plaćaju pogoduju stvaranju ekstraprofita. Naravno, takav sistem je potpuno u službi kapitala – ako radnici rade u lošim uslovima, nisko su plaćeni, a pri tome ni višak vrednosti koji stvore svojim radom ne ostane u zemlji, jasno je da za takvu zemlju nema neke naročita razvojne perspektive.
6. Mogućnost odlaska u bilo koje vreme sa minimalnim troškovima
Ugovori o radu na određeno vreme, bespovratna pomoć države, niski troškovi proizvodnje i praktično nulta ulaganja u infrastrukturu – čine odlazak „investitora“ izuzetno lakim. Oni naime u Srbiju zapravo ništa nisu investirali. Preseljenje proizvodnih pogona je stoga jeftino i relativno brzo, naročito ako se obavi u neku geografski blisku državu. GEOX je samo jedan od primera kako se to radi. Iza „investitora“ ne ostaje ništa, shodno tome što ništa nije ni uložio. Lokalna zajednica nema održivo rešenje za novonezaposlene, radnici nemaju ušteđevinu jer su bili izuzetno loše plaćeni, nisu se specijalizovali niti stekli neka nova znanja ili veštine jer su poslovi koje su obavljali najjednostavniji mogući. Mogu se samo nadati da neće umreti od gladi, pre nego što vlasti privole nekog novog, sličnog ili još goreg, „investitora“ da nastavi sa radnom eksploatacijom tamo gde je prethodni stao.
Otuda ne čudi što su nam se desile razne jure, aptivi i geox-i. Dešavaće se i u budućnosti, uvek sa istim teškim posledicama. Politika trke do dna je pacerska i nosi, osim unižavanja radnika, i veliki rizik od potpunog kolapsa u kratkom roku. Da bi država ostala u trci do dna ona mora neprestano da traži nove investitore. Neki će ostati kratko, neki malo duže, ali će svi oni otići u druge zemlje čim proračunaju da im se tako isplati. Iako je logično u takvim okolnostima staviti akcenat na domaće investicije, pa i državu kao investitora i poslodavca, kako bi se obezbedila kakva-takva sigurnost radnih mesta, dostigli osnovni standardi dostojanstvenog rada i sprečio odliv novostvorene vrednost van zemlje, to se jednostavno ne radi. Zakon o ulaganjima diskriminiše domaće poslodavce, stavljajući strane „investitore“ u povoljniji položaj. Čak i u onim industrijama u kojima imamo liderski potencijal na evropskom tržištu, kao što je IT, vlasti povlače pogrešne poteze. Dok se frilenseri „krčkaju“ u neizvesnosti i naplaćuju im se porezi i doprinosi superhikovskim metodama, zemlje u okruženju umanjuju poreze i doprinose za pojedine delatnosti u nameri da privuku što više pametnih, visokospecijalizovanih radnika. Vlasti ni ne pokušavaju da opravdaju takvo iracionalno postupanje, verovatno po već poznatoj devizi da su za to dobili mandat na izborima – ćutite i gledajte kako uništavamo vašu budućnost.
GEOX će otići. Verovatno jednoga dana, možda i brže nego što mislimo, otići i Aptiv, Jura, i drugi njima slični. Otići će mnogi loši poslodavci, koji će iz Srbije izneti znatne sume novca koji su zaradili samo zahvaljujući činjenici da Srbija trči trku do dna. A mi smo ovih dana zauzeti kalkulacijama da li će Vlada Srbije (čitajte: predsednik Republike) nakon što se članovi Socijalno-ekonomskog saveta još jednom slože da se ni u čemu ne mogu složiti, odlučiti da se minimalna zarada poveća na 30 odsto iznosa (minimalne) plate za život. Dok gledamo kako nam preostalih 70 odsto (i mnogo više od toga) „investitori“ legalno iznose iz zemlje.
