Nikola Zdravković, tekst za Peščanik.net, 16.8.2021.
Autor je urednik časopisa o nauci u društvu ''Odiseja''
Za dim i smrad sa deponije u Vinči Beograđani su u nedelju 8. avgusta saznali ručno: ili su im javile komšije, rođaci, prijatelji, društvene mreže, ili su ih sami videli i osetili, nakon što su se opasne čestice tokom jutarnjih sati nenajavljeno uvukle u kuće i stanove, radnje, kancelarije širom grada.
Mada nije bilo nikakvog upozorenja, među onim poslušnijim građanima sigurno je bilo i onih koji su u tom trenutku očekivali makar odgovor zvaničnih institucija: tačne informacije i podatke, obaveštenja, upozorenja, pa čak i mere zaštite ako ima potrebe. Međutim, opet ništa. Ćutalo je Ministarstvo zdravlja, ćutao je i Gradski zavod za javno zdravlje, ćutali su i Ministarstvo zaštite životne sredine i istoimena Agencija. Najzad, satima kasnije, u rano popodne, ove dve potonje institucije izdaju svoja saopštenja.
Rekli su, da parafraziram: situacija i nije baš tako katastrofalna.
Naime, u jedinom saopštenju tog dana, pod nazivom „Nakon požara na deponiji Vinča, emisije zagađujućih materija opadaju“, Ministarstvo zaštite životne sredine navelo je kako je, „nakon saniranja požara, emisija zagađujućih materija znatno opala“ (ovde misle na emisiju suspendovanih čestica PM10), kao i da je koncentracija suspendovanih čestica nakon par sati već „ispod granične vrednosti“.
Ti poslušniji građani koji su se za informisanje okrenuli zvaničnim kanalima mogli su da odahnu: bilo je vatre i dima, ali sve je već bilo pod kontrolom. Njima je Ministarstvo u istom saopštenju uputilo i sledeću poruku:
„Ministarstvo zaštite životne sredine apeluje na građane da, kada je reč o kvalitetu vazduha, prate izveštaje relevantnih državnih institucija (nagl. aut.), poput Agencije za zaštitu životne sredine, čiji podaci su provereni i verifikovani. Svi drugi navodi na različitim veb stranicama, zasnovani su na podacima koji nisu sastavni deo nijedne državne mreže za monitoring kvaliteta vazduha, nisu deo pravno formalnog sistema, niti su verifikovani.“
Znate šta: važi. Zamislimo da sam poslušao njihov savet. Kako su sedam dana, počev od nedelje i požara u deponiji Vinča, izgledali jednom poslušnom građaninu koji se informisao isključivo preko „relevantnih državnih institucija“?
***
Kratak odgovor glasi: relativno opušteno. Ministarstvo je tokom cele nedelje izdalo samo tri saopštenja, za zagađenje 10, 11. i 12. avgusta, a u kojima se, osim povišenih nivoa ozona u vazduhu u nekim beogradskim opštinama, i jedno prekoračenje granice u Vinči, redom navodi kako u Beogradu tada nisu zabeleženi povišeni nivoi suspendovanih čestica i drugih zagađivača. Izveštaji najrelevantnije državne institucije – one koja upravlja tim pravno formalnim sistemom i tim verifikovanim mernim stanicama – nisu davali nikakvog povoda za zabrinutost.
Međutim, podaci sa terena, i to podaci iz iste te verifikovane mreže kojom upravlja Agencija za zaštitu životne sredine, govorili su sasvim drugačiju priču.
Za potrebe ovog istraživanja, ispratio sam sedmodnevne podatke o koncentraciji PM10 na četiri zvanične beogradske merne stanice: Mostar, Stari Grad, Vračar i Zeleno Brdo (Zvezdara). Planiran je bio i Zemun ali u zvaničnoj mreži nedostaju podaci iz Zemuna pre subote, 14. avgusta, pa će ovom prilikom izostati.
Prvo odskakanje od zvaničnih izveštaja Ministarstva dešava se već u nedelju, 8. avgusta: samo nekoliko sati nakon što je Ministarstvo objavilo kako „emisije zagađujućih materija opadaju“, koncentracija suspendovanih čestica PM10 u opštini Stari Grad skočila je i dostigla vrednost od 140 mikrograma na metru kubnom, višestruko iznad „granične vrednosti“ od 50. „Opadanje“ o kojem je govorilo Ministarstvo bilo je u Starom Gradu samo oscilacija, a o stanju koje je usledilo odmah potom nije bilo reči.
Naredna dva dana, 9. i 10. avgusta, vrednosti nisu prelazile „granične“, ali 11. avgusta – kada je Ministarstvo objavilo prekoračenje graničnih vrednosti samo u Vinči – merna stanica Vračar pokazuje, u gluvo doba noći, da je koncentracija PM10 81, a merna stanica Mostar, malo kasnije, dnevni maksimum od 66,42 mikrograma PM10 po metru kubnom. Ovi podaci nisu bili spomenuti ni u kakvom izveštaju ili upozorenju Ministarstva zaštite životne sredine.
Ali tu se priča o zagađenju ne završava. U petak, 13. avgusta, sve četiri pregledane stanice pokazuju opasne koncentracije PM10: Stari Grad 69, Mostar 75, Vračar 76, a stanica Zeleno Brdo pokazuje brojku od 144 u toku noći i čak 155,51 u ranim jutarnjim časovima.
Narednog dana, u subotu, situacija se ponavlja. Na vrhuncu zagađenja, u jutarnjim satima, stanica Vračar pokazuje dnevnu maksimalnu vrednost od 79, Mostar 84, Stari Grad 95, a Zeleno Brdo, još jednom nesrećni šampion, u sedam sati ujutru daje vrednost od preko 200 mikrograma PM10 po metru kubnom vazduha.
***
Važno je da još jednom napomenem, kao građanin sa punim poverenjem u izveštaje državnih institucija, koliko sam u ovome izašao u susret Ministarstvu zaštite životne sredine. Da rezimiram:
1) Pratio sam isključivo zvanične merne stanice, bez bilo kakvog unakrsnog poređenja sa onima koje nisu „deo pravno formalnog sistema“ i nisu „verifikovane“.
2) Pratio sam isključivo vrednosti PM10, zbog toga što su to podaci koje Ministarstvo potencira u svojim izveštajima, ignorišući i one parametre koji se mere (sumpor-oksid, azot-oksid, PM2,5) i, naravno, one koji se ovde zvanično ne mere (dioksini, PM1).
3) Pregledao sam isključivo četiri merne stanice u gradskom jezgru, iako su oni neformalniji pokazatelji ukazivali na to da se zagađenje kreće ka krajevima grada gde nedostaju ili podaci ili merne stanice uopšte (opština Zemun i prigradska naselja sa druge strane Dunava).
I opet, i pored svega toga, Ministarstvo je podbacilo – nekoliko puta. Podbacilo je u nedelju, 8. avgusta, kada je izdalo saopštenje o „opadanju koncentracija“ samo par sati pre nego što će one opet skočiti; podbacilo je u narednim danima kada je objavljivalo kratke izveštaje samo onim danima kada koncentracije nisu prelazile granične vrednosti. Podbacilo je čak i u tom podbacivanju, jer je jednog od tih dana, 11. avgusta, kada su zvanične merne jedinice u više gradskih opština pokazivale opasne koncentracije PM10, odlučilo da objavi kako je prekoračenja bilo jedino u Vinči.
U pitanju je jedna vrlo, vrlo niska prečka na lestvici odgovornosti javnih institucija u Srbiji. Ne bi stanje bilo „dobro“ da su Ministarstvo zaštite životne sredine i istoimena Agencija umele sopstvene podatke da objave u sopstvenim izveštajima.
Realni minimum za najzagađeniju prestonicu Evrope – a da se razumemo, daleko od najzagađenijeg grada u Srbiji – bio bi da se podaci o opasnim koncentracijama štetnih materija objavljuju odmah, na javnim medijskim servisima; da brojke odmah objašnjavanju za to obučeni stručnjaci; da se daju pravovremena upozorenja; da se uvode mere zaštite onih osetljivih, uključujući odsustvo sa posla i iz škola; da se obavesti stanovništvo koji su planovi unapređenja mreže mernih stanica, jer je postojeća nedovoljna; da se, uostalom, promeni pristup u određivanju „graničnih vrednosti“ jer nema ničeg zdravog u koncentraciji PM10 od 50 mikrograma po metru kubnom.
Ja ne bih voleo ništa više nego da budem taj poslušni građanin koji prati zvanična saopštenja relevantnih javnih institucija. Ja želim da živim u društvu čijim upraviteljima verujem. Ali samo pre neku noć me je probudio smrad koji mi se uvukao u stan kroz spuštene roletne. Kada sam ih podigao (i zatvorio prozor, naravno), video sam jasan sloj dima iznad uličnih svetala i osvetljenih prozora na Dušanovcu: jednu gadnu, opasnu mutninu o kojoj me relevantne državne institucije nisu ni na koji način obavestile. U tom trenutku koji mi je tako plastično prikazao realnost života u Beogradu, samo sam se još jednom podsetio koliko to sve nije do mene. Relevantne državne institucije su te koje mi ne daju da budem poslušan građanin.
