Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda
Po pravdu kod sultana
Verovati bespogovorno u pojedinca je siguran put u propast. Zato postoje sistem i institucije, nasuprot ideji ibermenša - natčoveka koji rešava sve. On miri i razvađa, vraća odbeglu devojku, nalazi posao za otpuštenu ćerku, odlučuje ko je kriv a ko ne. Tužilac bi morao da sasluša ljude iz vrha vlasti koje su u iskazima pomenuli Belivuk i Miljković
Nije bogzna kakva pamet zaključiti da u Srbiji ne postoji podela vlasti, niti da je pravosuđe pod potpunim uticajem politike, a ovo što gledamo poslednjih dana u vezi sa krivičnom prijavom koju je Miloš Vučević podneo protiv Aleksandra Vučića i Aleksandra Vulina u slučaju koji se vodi protiv kriminalnog klana Veljka Belivuka repriza je onog što smo videli u slučaju Jovanjica. Sa ciljem da se tužilaštvu stavi do znanja da bi trebalo da unapred odbaci navode optuženih Veljka Belivuka i Marka Miljkovića koji tvrde da su imali podršku pojedinaca iz vrha vlasti.
Za sudiju Apelacionog suda Miodraga Majića to je samo još jedan od pokazatelja do koje mere je pravosuđe urušeno. „Sad već i vrapci znaju da pravosuđe ne obavlja funkcije koje bi trebalo da obavlja, već se kroz ovakve postupke dodatno i predstavlja kao sistem koji ne postoji. Кao sistem sa kojim je moguće činiti bilo šta - predstavljati ga kao performans, igrokaz, rijaliti program. I to nije prvi put, dešavalo se i ranije. Sada sam dodatno osetio potrebu da javnosti ukažem na još jednu stvar. Кada smo čuli šta taj podnesak sadrži, pomislio sam kako bi bilo potrebno ukazati građanima na to da on u pravnom smislu uopšte i nije krivična prijava, već neka vrsta apela institucijama da dokažu netačnost tvrdnji koji su mediji prenosili“, objašnjava Majić za NIN.
U ovom slučaju ne postoji ni jasna kvalifikacija krivičnog dela?
To nije najveći problem, onaj ko podnosi krivičnu prijavu ne mora jasno da kvalifikuje delo, ali mora tačno i precizno da opiše radnje lica koje prijavljuje i da predloži tužiocu da pokrene krivični postupak. Po ovome što smo čuli do sada, tog opisa nema, već je u pitanju nekakva zbirka medijskih napisa i apel da ih institucije provere, a da zapravo, kako smo čuli, utvrde da se to nije dogodilo.
Šta bi tužilac trebalo da uradi?
Mi ovaj akt nismo videli, pa ćemo pretpostaviti da je tačno ono što smo čuli. U redovnim okolnostima ako zaista postoje neke tvrdnje, tužilac bi trebalo da pozove podnosioca prijave da dopuni podnesak i saobrazi ga sa onim što krivična prijava jeste ili pak da, ako je u pitanju zbirka medijskih tekstova, zaključi da je to nešto što tužilaštvo inače prati. Jedan od poslova tužilaštva je da prati medijske napise i da po njima postupa ukoliko mu se učini da ima naznaka krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti. Ne očekujem da će tužilaštvo u ovoj situaciji to učiniti, kao ni u onoj prethodnoj. Tužilaštvo je već postupalo onako kako se od tužilaštva ne očekuje. Imali smo iskaze optuženih lica, i ako je tačno ono što mediji prenose, da pominju neke ljude iz vrha vlasti, tužilaštvo je trebalo da reaguje.
Sve ovo je rimejk onog što smo već videli u slučaju Jovanjica kada je Vučević podneo krivične prijave protiv Andreja i Aleksandra Vučića, ali ni do danas nismo videli epilog. Šta se time želi postići?
Često ne vidim smisao u potezima naših političara, što ne znači da nekog smisla u svemu tome nema. Meni je ovo pokazatelj da se pravosuđe izvrgava ruglu, čak i pokazatelj toga da tužilaštvo bez njihovog signala ne može da uradi ništa. Hipotetički, čak i ako bi sada usledila akcija tužilaštva, ona bi opet bila inicirana zahtevom izvršne vlasti. To je knjiški pokazatelj kako sistem ne bi smeo da funkcioniše.
Кad smo već kod slučaja Belivuk, Vučić se stalno poziva na poligraf i preti odlaskom na poligrafsko ispitivanje, iako kao pravnik zna da to nije dokaz na sudu. Ipak, nikako da ode? Šta je namera ovakvih istupa?
Tu se krije dvostruka zabluda koja se stvara kod građana. Najpre zabluda o značaju poligrafa. To nikada nije bio dokaz koji se u punoj meri prihvatao u sudskom postupku, jer on može dati netačne rezultate i kada se ispitivanje profesionalno sprovodi. Postoji bezbroj slučajeva u praksi u kojima je poligraf bio prevaren. Naposletku, danas postoje pouzdaniji dokazni metodi umesto podataka o tome da li je nekom skočio puls, da li mu se znoje dlanovi ili šire zenice. To je prva zabluda u kojoj se poligraf predstavlja kao nekakva mašina istine. Predsednik je zaista pionir u tome i to se radi na osnovu procena nekih marketinških stručnjaka. I takav pristup je uspešan. Što jednostavnija objašnjenja date građanima, to je veća verovatnoća da će ona biti prihvatljiva. Najprihvatljivije je da kažete da postoji mašina na koju kad vas privežu, nema laži, nema prevare. Drugi deo tog igrokaza su rezultati nekakvih poligrafskih ispitivanja, ko je prošao, a ko nije. Кako mi to znamo, čak i da je verodostojno? Gde su ti rezultati, koja su to pitanja bila postavljena, ko su ljudi koji su poligrafisti? Postoji čitav niz uređenih standardizovanih procedura, a rezultate takođe tumače stručnjaci. Mi ovde sve dobijamo sa jednog mesta. Na koncu, možete nekog zakačiti na poligraf i pitati ga nešto što je potpuno nerelevantno i dobiti uredne rezultate.
Razgovarao Zoran Preradović, Foto: Mitar Mitrović
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 12.8.2021.
