Ljubomir Živkov, kolumna za portal Istinomer.rs
Je li crveno svetlo na semaforu atak na slobodu kretanja, je li svako žuto svetlo pretnja ustavom zajamčenoj slobodi kretanja, milioni rampi na pruzi i na parkiralištima zar nisu masovna, javna i bezmalo neprekidna poruga pomenutoj slobodi, koja je temelj i jamstvo tolikih drugih sloboda i prava, a među tim pravima izdižu se, kao crveni cvetovi maka nad šećernom repom, pravo na turizam, ljudsko pravo letovanje koje i prema Ustavu i prema zakonima vasione mora biti na moru?
Toliko sam puta nepohvalno (blago rečeno) pisao o vladajućoj klasi, uveren da treba držati stranu slabijima, da su se pripadnici potlačene klase našli izvan mog službenog delokruga; u poslednjih poltora goda i oteli su se, ne mojoj kontroli, nego su se odmetnuli od vlastitog razuma, i sada svakog dana čitam bulažnjenja o slobodi i o Ustavu, koji je po mojoj evidenciji pročitao svaki hiljaditi samoproglašeni filozof: sme li država da ograniči pravo na odlazak u noćni klub, gde će u prijatnom štimungu, a shodno pravu na slobodu okupljanja, da se sjati petsto duša? Takva se pitanja čuju svakog dana, a dok nas korona nije počastila svojim dolaskom i blagoostankom, evo dve godinice, i još će, o slobodi je razgovarao tek svaki hiljaditi Jugosloven, potom Srbin, a danas takozvani antivakser?
“Moje telo – moj hram!”, geslo je koje se primilo se brže nego “Slobo – slobodo” ili “Vučiću – pederu!”; razmetljivi slogan sitnosopstveničkog viđenja sebe kao bogomolje na dve noge nisam čuo sve dok se zbog zaraze nije moralo nešto preduzeti, pa je, gle, i hramovima ograničeno da hodaju i da se u zatvorenim prostorijama susreću izbliza sa drugim hramovima: hramovi se druže naravno bez maski, jer hram ne trpi masku ni u porti, ni na dverima, ni u oltaru, ni na tornju!
Hteo bih da doskorašnjim mojim dobrim znancima (mojim novim neznancima!) kažem: “Tvoje telo jeste tvoj hram, može da bude i tvoj restoran, kafić, može da bude vez u marini, ali ne može hram, koji je to bio i u vreme dok smo imali tuberkulozu, da ide levo i desno i da pljuje krv: hram je u ono vreme bio obavezan da se besplatno leči i obučavan je neprekidno, u bolnici, ali i na posebnim predavanjima, kako da ozdravi i kako da bližnje ne zarazi.”
Da li država Srbija osporava, ugrožava ili ukida slobodu kretanja? Tim se kvazifilozofskim, nazovietičkim i parapolitičkim pitanjem danas napaja i samouzrujava i staro i mlado. Pa promakla vam je državna samovolja milion puta u vašem prekoronskom življenju! Država je, naša pogotovu, ali ni druge nisu nikakve cvećke, kršila naše slobode na nebrojeno mnogo načina i neznano koliko puta! I ćutali ste sve dok se vašim badavadžijskim navikama i malograđanskoj inerciji nije na putu našlo nekoliko kakvih-takvih mera da se epidemija uspori i koliko-toliko suzbije!
Tražio sam, pre deset godina, još mi nisu odgovorili, da mi EU vrati pet hiljada maraka koje sam samo u prošlom veku/stoleću dao za šengenske vize, imam pet ili šest pasoša iz kojih se belodano i danas vidi kako je ograničavano moje pravo da se krećem ne plaćajući zbog toga nikakav danak nikome, osim onome za čiji se podvoz odlučim, plaćam samo avionsku ili voznu kartu, ako ne pešačim, sa boščom na leđima i okovanim štapom u desnici! Pa šta! Prežalio sam novac, ne nadam se ni parnici, kamoli da će mi neetički i nezakonito uzet novac biti vraćen. Miloševiću sam morao da plaćam takozvanu izlaznu taksu, suludi harač koji dakako dovodi u pitanje moju slobodu da se krećem i da se štaviše nastanim tamo gde mi se bude prohtelo! Ako toj zajednici, kojoj bih se pridružio, nisam pretnja i ukoliko imam neki mirnodopski zanat kojim bih zarađivao za sklonište, ogrev, odeću i hranu. I porez!
Po moemu, država Srbija nije se dovoljno ogrešila o slobode zajamčene Ustavom: nije naložila da se svi telohramovi bespogovorno, pokorno i sa zahvalnošću blagovakcinišu, osim jednog promila stanovništva koji za nevakcinacije ima valjane medicinske razloge, nisu to učinile ni druge države, zato što im je tako udobnije i korisnije, ali se naravno ni sa drugim državama ne slažem i ne bih se za njima poveo.
Da bi ovaj val političkog filozofiranja bio još teže podnošljiv, omakne se i našem vlasniku da to i to možda nije u skladu sa Ustavom, a nema bića koje se o Ustav ogrešilo u više navrata i na više načina.
Ali ono što me je ponukalo na ovaj traktat jeste pitanje, koje sam video u mislim “Danasu”, šta Ustavni sud misli o slobodi kretanja u vreme epidemije. Ustavni sud! Ustanova koja se drži kao kolektivna Zagorka, koje se ne znam koliko puta oglasilo nenadležnim, i čiji članovi, to je moj doživljaj Ustavnog suda, ništa pod milim bogom ne rade, nema pod kapom nebeskom tj. srpskom ničega što bi njih uznemirilo u njihovom blaženom dremežu: zašto se nijednom niste službeno obrušili na predsednika Republike koji je iz svojih ograničenih nadležnosti odavno iskoračio, razobručio se i stoji nad političkim sistemom, nad Ustavom i nad našim životima poput Gulivera nad arpadžikom koji su Liliputanci rasadili?! E tu je kršeno vaše pravo, slobodari i hramozvanci, koje možda spada u obligaciono, ne znam, ali imali ste, imate i sad, pravo da od Ustavnog suda, koji nedragovljno izdržavate i preplaćujete dobijete, i odgovarajuću uslugu! Tu je zgaženo vaše pravo korisnika, tu je narušena vaša sloboda, a nije narušena ako vam država ograniči kretanje da ne biste kao mogući kliconoša potpirili i vi sa svoje strane ionako potpirenu zarazu, vi, ponosni zatočenici slobode kretanja, vi hramovi i nenadmudrivci (“Oni hoće da nas genetski promene!” – Ko su oni, zašto bi to želeli i kako znate da možda baš u vašem slučaju genetske promene ne bi bile primetno i poželjno poboljšanje!?), svi vi koji ste odjednom toliko gordi i samosvojni, ometate čovečanstvo u njegovom prirodnom nagonu da se odupre opasnosti, da ju što pre odagna i da ju ako mu se posreći odstrani možda i zanavek, svi vi možete da se rukujete sa Državom, jer vi u svom slobodarskom kaćiperstvu, i država sa svojom računicom, sebičlukom i bezdušnošću – možete da se rukujete: naizgled ste u izvesnom etičkom sukobu, a zapravo ste u zajedničkom štetočinskom poduhvatu.
