Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Ta naprava je ostala bez goriva i kreće se bez orijentacije, u sumanutom krugu. To što nas drži pod okupacijom, uz ponižavajuće dnevne lekcije šta je istina i ko je njen jedini vlasnik, ne može da opstane ali još može da ubija. Laž je da iz usta koja se ne zatvaraju izlazi istina. Istina je da laže. Neprekidno, u svim prilikama, besramno, bezočno, bez izvinjenja, bez kajanja i srama. U skladu sa etikom klike koja se ne obazire na bilo koga, na bilo šta, niti na stvarnost. Njen je firer zvezda i crna rupa svih obmana, zemno telo koje blješti još jedino pred sobom.
Tako ne može da traje niko a da mu se ne vidi kraj. Izdaleka se pipa trulež koja se namerila da bude večna. Vi možete sve vreme da varate neke ljude, možete sve ljude da varate neko vreme. Ali ne možete sve vreme da varate sve ljude.
Navedena pozajmljena misao je lekcija o lažima koje mogu da budu maloumne, apsurdne ili budalaste. Ili je to fantazmagorična zamisao sveta koji se konačno gasi u sopstvenim krastama i ranama kad nužno budu razoreni njegovi krivotvoreni temelji.
Na osnovu slobodne projekcije autora ovog teksta, pad bi mogao da bude spontan, brutalan, dramatičan i potpun. To, naravno, ne mora da bude sasvim tačno niti brzo. Ali neizbežno sledi, stropoštavanje u blato je vrhunac, ostvarenje sna ili kraj svih košmarnih godina.
Na Zapadu misle da je Vučić počeo da slabi. Postao je nesiguran i plašljiv, njegov prezir u javnim nastupima pretvorio se u seriju opravdavanja svakog zla i negiranja očiglednog. I pred svojima je izgubio ugled surovog autokrate, mali provincijalni despot koji nikada nije imao harizmu.
Pokušaću da na ovom mestu obrazložim samo neke znake i zvukove koji najavljuju urušavanje svega što se davno preobrazilo u viziju Džozefa Konrada: Srce tame.
Vladar je izjednačio sebe sa Srbijom. Nije razumeo šta nosi takva lujevska ambicija. Želeo je da ukloni najbolje ljude birajući sebi otpad, poseče najbolja stabla, razgori otrovne oblake, zasadi spomenike i upiše i ukopa u zemljišne knjige sve čega se dokopao. Sve čega pod njegovom rukom više nema. Postao je dete mraka, prijatelj zvezda podzemlja. Čuvar tajni koje mogu da ubiju, vlasnik moći koja ispada iz ruku. Video je sebe na pobedničkoj bedeviji, kao kip na kraju bajke koja se ne završava, zagledan iz bronze u daljine obavijene maglom.
Srbija nikoga ne prihvata zauvek. Ona je za Vučića najveća tajna, ništa iz njene tragične istorije prevrata nije razumeo. Za nju je vladar samo inventar koji se nepovratno gubi i biva zataškan u kovitlacu samrtnih vremena. On nije tvorac istorije nego slučajni autokrata. Najgori njen deo pronađen u Šešeljevim čakširama, i surovim igrama slučaja doveden za vlasnika naroda koji za sebe veruje da na takve nikada ne pristaje.
Probao je da sve što ne razume pretvori u politiku. To je bio opit sa našim izgubljenim vremenom koje je zauvek oteto i nestalo u lutanju slepog i ludog vođe, a on je stekao sve osim ljubavi.
Na čelu gomile secikesa i lopuža, postao je pokrovitelj zlodela i razbijao zločinačka udruženja pazeći da ne udari na sebe. Zna kako je ubijen Oliver Ivanović, i dok to ne saznamo svi neće moći da spava, na slobodi ili daleko izvan nje. I danas je došao u Pink, da bar još jednom, objasni šta je govorio ranije, ali ga nisu razumeli ni njegovi ni oni koji nisu. I govoriće tako stalno, bez vremena i prostora dok postoji makar jedan da ga sluša. A i taj jedan mora da se umorio.
Razoriće ga učestalost pojavljivanja, ponavljanje istih potrošenih praznih reči, neobuzdani cinizam, prezriva mržnja prema svima koji ga trpe ili ne vole, jer svi vide nagoveštaj pada te nesolidne skulpture.
Nestale su mu sve reči pomoću kojih je vladao. Ne može da obeća više ništa. Nije u stanju da održava gomilu slepih podanika, nastalu iz smradnog tkiva distopije.
Ostali su mu fanatici iz kategorije oštećenih naprednjaka, babe koje daju poslednju kap krvi i čupaju opozicione testise za ostatke njegove mlake ljubavi. Ali takvi izumiru, oni sa malo više pameti, mere puteve za bežanje na neku drugu stranu.
Te druge strane još nema, novim radikalima ostaje dovoljno divlje snage za međusobne obračune. Vođa se bije sa svojim demonima i izgubljen je u beskraju, opasan u agoniji, raspolažući i dalje našim dresiranim životima i ostacima slobode.
Filip David kaže da svi oni koji gledaju čudovišta nad sobom ne pružajući im otpor, i sami postaju čudovišta.
Vreme je da pri sablasnom svetlu pune mesečine pogledamo sebe.
Šta je to postalo od nas?
