Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 27.8.2021.
Zna li neko gde se prodaju karte za prvu vožnju beogradskim metroom? Rado bih kupio makar jednu za put u budućnost, ona je neizbežna i nedostižna. Bilo je odavno neke podele bileta za san o putovanju po lagumima Beograda, ali autor ovog teksta je bio suviše daleko od te počasti. Kopanje samo što nije počelo, posedovanje ulaznice za podzemni voz, pa to nije samo pitanje građanskog prestiža, nego put u središte zemlje. Pogledaj srpski svet iz mraka da bi ga više voleo.
Podzemna železnica još u neostvarivoj zamisli postaje čudo Beograda. Ovde nema železničke stanice, koja u nedostatku železnice prestaje da bude potrebna. Niko ne govori o brzim vozovima, nego o brzim prugama.
Još nije poznato odakle dokle idu te pruge, šta će se po njima kretati i kako?
150 kilometara na sat? Može, ali samo jednom.
Vozovi i metro, kako nam je objašnjeno, imaće zajedničko čvorište u Prokopu. Tu će se sastajati ono što se ne kreće i ono čega nema. Da bi se stiglo do ostalih stanica metroa, trebaće još jači gradski saobraćaj ili posebni metro.
Po sadašnjem planu, beogradski metro će biti jedna posebna turistička senzacija. Umesto kroz grad, kako se ne bi pravila dodatna gužva, trasa metroa biće obilaznica oko Beograda. Izbegnuti su Cerak, Vidikovac, Banovo Brdo, Trg Republike, Novi Beograd, Karaburma. O Mirijevu da ne govorimo. Dobijamo metro, izmešten iz grada ispod koga ide.
Posebna garnitura podzemnog voza sa providnim krovom, omogućila bi turistima da obilaze Beograd ispod okoline Beograda i gledaju ga odozdo sa strane.
Strane firme koje su dobile posao da kopaju i buše, odmah su udelile podizvođačke radove Milanu Radojičiću i Zvonku Veselinoviću. Dovedeni su Crnotravci za unutrašnje ozidavanje posebno osetljivih deonica i postavljanje greda, šprajcova i talpi na mestima gde se očekuje urušavanje.
Tamo gde nije moguće iskopati dovoljno duboko a svodovi budu niski, putnici metroa presedaće u posebno pripremljene rudarske vozove, opremljene arhaičnim karbidnim lampama i toplom odećom za starije i osetljive putnike.
Budući da metro ne ide kroz grad, neće biti ni stanica. Jedini metro na svetu koji se nikada ne zaustavlja i putuje kroz makišku vodu za piće. Putnici koji uđu na prvom putovanju, više neće izlaziti. Ako ta stvar uopšte krene, postaće deo vremeplova kopanja.
Čitav život Beograda biće preseljen u podzemlje, a podzemlje će, kao i do sada biti na svetlu dana, i obavljaće svoje poslove javno.
Pored trase, predviđene su sale za skupštinska zasedanja, koncertne dvorane za Lukasa i Cecu, nacionalni stadion za dnevne utakmice, kao i park iz doba Save Savanovića, u kome će se zabavljati srpska vampirska elita.
Garniture za metro već su dogovorene sa bratom Si Đinpingom. To su u stvari leteći autobusi adaptirani za šinsko kretanje. Da ih ne bi hvatala vlaga, posle beskrajne podzemne šihte, odletaće u depo GSP-a na Karaburmi.
Redovni vozovi koji stižu u Prokop i metro koji se ne zaustavlja, ukrštaće se iznad zemlje. Putnici koji ne ulaze, moraju da se penju liftom iz rupe u prokopu.
Gradska vlast, kako se govori, sprema tronedeljnu obuku za građane Beograda: kako pronaći Prokop, stići tamo i izvaditi se odatle.
Poželjno je da obuku završi i građanstvo iz unutrašnjosti, i to oni koji znaju gde da siđu kad stignu: na železničku stanicu kod Nemanje koji postoji, ali stanica ne postoji, ili na autobusku koje ima jedino tamo gde je ukinuta.
Možda je potrebna javna debata na temu: zašto se Prokop zove Prokop? Šta se nalazi tamo što je svevišnji otvorio pre nekoliko godina i održao govor o dugom putovanju Srbije u 22. vek.
Prokop je centar naših neostvarenih mogućnosti, jama u kojoj se krije blago a njega čuva strašna ala koja jede lokomotive. Ako bi se nastavilo prokopavanje Prokopa, niko ne zna dokle bi se stiglo. Jedna mašina je kopajući utekla, i niko ne zna gde je.
Tako je i sa trasom metroa. Stranci koji kopaju ne znaju kako da je usmeravaju. Prvi put će se naći u podrumu ovog grada, instrumenti ne rade zbog magnetizma podzemnih voda. Zato su Crnotravci zaduženi da na svakih sto dužnih metara otkopaju i otvore šaht, pogledaju okolinu očima merkata, i ako je sve po planu podvikuju glasno da ih svi dole čuju: dobro je, buši dalje!
I ovi buše.
Otvaranje rupe na hladno, bez voznih garnitura i šina, nije moguće pre 2044. godine. Na ulazu transparent: Kebara, za našu decu!
Ona grupa sa kartama, imaće čast da prohoda trasom, uz trubače raspoređene usput i fenjere na gas.
Negde na sredini, ukazaće se prilika, skoro pa sablast, zarasla u kosu i bradu.
Ko si sad pa ti? – pitaće ga vozovođa grupe.
Aman braćo, vadite me odavde. Stigo sam, bem li ga odakle u ovi Prokop još u doba Vučića. I još numem dizađem.
