Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 10.8.2021.
Još smo živi, još nas ima! Tako nam je javio čovek koji ne postoji, gradonačelnik Beograda Zoran Radojičić. Izašao je odnekud iz otrovnog oblaka i podelio sa svima svoj optimizam: ma sve je u redu, stvar je pod kontrolom. Ako osetite neki smrad, slobodno zatvorite prozore i ne izlazite nigde. Naši ljudi su na licu mesta, šta da vam kažem, zagađenost prvo skoči a onda opadne, nema razloga za paniku. Život je ionako samo jedan.
Čini mi se da je Radojičić lekar. Takvi uglavnom znaju svojstva otrova i posledice masivnog hemijskog udara. Otrov je među nama samo ako smrdi, kako je poučno rekao. Nije rekao a morao je da zna, da oni koji guše i ubijaju mogu biti bez boje, mirisa i ukusa. Ima ih i sa aromom badema, pečenog mesa, slatke paprati, vanile i poljskog cveća. Da ubija samo smrad ničega ne bi bilo oko nas.
Ništa nam više nije potrebno da razumemo kako je beogradska toksična palanka na staklenim nogama. Naš kiseonik je nestao negde u misaonom uzletu premijerke i njene maloumne lozinke o ceni napretka: tamo gde se raste, gde je prvi svet, tamo se govori o trovanju.
Bratimljenje sa Kinezima po otrovu, donelo nam je tehnologiju koja otima kiseonik i odnosi ga daleko od prostora gde se diše. Između Bora i Beograda traje mrtva trka za primat u vremenu smrti. Velike deponije su prikazi odlazećih oblika života. To je prostor koji je za sebe zauzelo smeće, sklono da se umnožava, gomila i širi, pali se i zagađuje, osvajajući sve veće i dragocenije prostore. Nestišljivo, neugasivo i bez kontrole.
Naravno da to ne ume, ne želi ili ne sme da vidi gradonačelnik nekadašnjeg grada, sada teškog bolesnika na pulmologiji, sa amputiranim drvećem i travom koja umire ispod betona.
Slab je otpor varoši koja postepeno prestaje da diše, pomirena sa palijativnom dijagnozom: sve je pod kontrolom velikog bate, zatvorite se u kuće, vazduh samo što nije stigao.
Nema razloga da za sve to krivimo vlast. Prepoznali smo davno kakva je to grupa lupeža i štetočina, mirno i sa mlakim otporom posmatrali smo šta sve rade i kako nam ubijaju život. Nemamo snage za pobunu, oteli su nam je sa vazduhom.
Možda će se ipak sve ovo neizbežno srušiti pod ljudoidima, smećem i toksinima koje proizvodi. Ali, to bi moglo da bude suviše kasno.
Na granici potpunog trovanja, strašna mašinerija laži popunjena bivšim kandidatima za ljude, izbacuje u prostor istu količinu otrova. Obmana je već dugo model opstanka bande na vlasti, ali sada je taj mehanizam postao mnogo zlokobniji. Za sve najveće zločine koji se ne mogu sakriti, agitprop srpske verzije rajha optužuje kritičare neprijateljskog režima, novinare ili opozicione lidere.
Nije Belivuk bio vladarev partner, od njega su Krik i Marinika Tepić napravili sataru za čuvanje Vučića i njegovih strahova. Kuću u Ritopeku nabavila je opozicija, velika mašina za mlevenje ljudi, njen je proizvod.
Da li vam se čini da su navedene konstrukcije preterano glupe, čak i za ovakvu vlast? Naravno da jesu, slika koju neka klika želi da ima o sebi pravi se delikatnije, sa detaljima koji imaju smisla. Ali, ovde ponestaje vremena, prizore iz sopstvenog pakla stvaraju najgore propalice, kreature bez mehanizama za bilo koju suvislu misao.
Odatle, iz takvih umova i sledeći sekret: deponiju u Vinči zapalio je Đilas!
Zbog čega bi Đilas zapalio Vinču?
Eto tako, samo da bi velikim požarom ugrozio put ka blagostanju Srbije, zemlje koja umire.
Ko misli da ovo ne može da deluje zbog prirode kašastog mozga u kome nastaje, u krivu je.
Neka baba, koja je zavetovala fireru zadnju kap krvi, ostatak srca, pameti i sve što je ostalo od zavodljive materije na njoj, zna ko je zapalio deponiju u Vinči. To je Đilas, i ona bi njemu i svima oko njega „počupala jajca“.
Baba kastrat je fanatik, proizvedena u laboratoriji za prikraćene radikale ili naprednjake, kako vam drago. A takvi su kod njih u ogromnoj većini, naučeni da ne postoje razlozi da misle, jer da su to svojstvo sačuvali, ne bi ni bili tamo.
Oštećeni fanatici su efikasna glasačka mašina, kolektivni robot koji će hladnokrvno servirati ljudetinu, čupati jajca, jezike i džigericu.
Ili srce, kao Šapić.
