Piše Veselin Simonović, kolumna za portal Nova.rs
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je u predizbornoj kampanji u Užičkom kraju kapom i šakom delio pare: obilaznica „najmanje 25 miliona evra, a verovatnije 30 miliona“, tunel ispod Kadinjače 50 miliona, za zdravstveni centar 80 miliona evra, a reče i da će videti šta će sa aerodromom „Ponikve“…
U vreme dok sam pisao ove redove predsednik još nije bio završio turneju pa je verovatno „potrošio“ još koju desetinu miliona evra. Možete li zamisliti koliko će obilaznica, puteva, bolnica, škola i stotina miliona evra obećati, koliko će otvaranja biti i koliko lopata cementa će ubaciti do aprila iduće godine?
Aleksandar Vučić je, inače, u izbornoj kampanji od trenutka kad dobije izbore, u međuvremenu se uz pomoć poslušnih medija obračunava i satanizuje svakog ko se usudi da kaže nešto kritično protiv njegove vladavine. Ako se izuzmu smešni spotovi koje snima uoči svakih izbora, sve ostalo je jasna u ubedljiva kampanja: „Ja radim, borim se, gradim, a oni lopovi iz bivšeg režima samo žele da se dokopaju vlasti da bi ponovo krali“.
Sa tom pričom će dobiti i naredne predsedničke izbore, jer malo je novinara i medija koji će stići da ga isprate na turneji i postave neko novinarsko pitanje. Nisam nigde pročitao ili čuo da je neko predsedniku postavio pitanje kad su raspisani tenderi za te kapitalne investicije i kako je i na osnovu čega on odredio da to košta 25 ili 30 miliona evra. Koje će firme i kako dobiti te poslove, da li će kao i dosad to raditi filijale Srpske napredne stranke… lako je predsedniku Vučiću da ovako gradi kad je celu državu i svoju vladajuću stranku pretvorio u jedno jedinstveno preduzeće.
Dopala mi se i šala politikologa Mladena Mrdalja, izrečena u listu „Danas“: Nekad pomišljam da bi opozicija mogla da napravi pometnju u Vučićevim medijskim bataljonima kada bi podržala Vučića za predsednika, jer bi ta sprdnja bila očigledna opozicionim biračima, ali ne i Vučićevim, kaže Mrdalj.
Razumeo sam ovu šalu kao poruku opoziciji da se ne zamajava i troši energiju na predsedničke izbore koje ne može da dobije, već da Vučića razvlasti i svede na „englesku kraljicu“ tako što će ga pobediti u Beogradu i u neko dogledno vreme na republičkim izborima. Uvaženi politikolog misli da će to biti za deset godina, a moje skromno mišljenje je da opozicija ima šansu da pobedi jedino u Beogradu, a da bi to onda bio početak kraja Vučićeve vladavine na koji ne bi trebalo da čekamo čitavu deceniju.
Neka istraživanja javnog mnjenja aktuelizovala su ponovo temu ujedinjenja opozicije u Beogradu, jer to je tobože dobitna kombinacija. I sad ja kao građanin i birač sa pravom glasa u Beogradu treba da u aprilu glasam i za neke nacionalističke, populističke stranke a sve sa ciljem da Vučić izgubi vlast u glavnom gradu. Onda analitičari naklonjeni opoziciji preporučuju taj model kao jedino uspešan, prekorevaju ih zbog sujeta i apeluju na jednu kolonu. Niko da se zapita koliko je nas koji ne prihvatamo nikakve kolone i koji tražimo jasnu građansku demokratsku opciju za glavni grad. Računam da nas je taman toliko da bez nas opozicija ne može da pobedi u Beogradu. Neće moći pa taman da ih evroparlamentarci iz jutarnjeg programa prebace u glavni dnevnik RTS-a.
