Piše: Dejan Atanacković, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Cena prihvatljivog trovanja
Prednost života u Srbiji je što čovek zaista nema šta da brine o globalnim klimatskim promenama. U času kad UN upozoravaju da je planeta u opasnosti, da nam preostaje desetak godina da se urazumimo pre no što nestane golfska struja, izgore prašume, pomru pčele, a sofisticiranu infrastrukturu savremenog sveta oduvaju uragani, srpska prestonica sa okolinom je za samo nekoliko dana proizvela količinu metanskih isparenja na kojoj bi joj pozavidele sve indijske krave zajedno.
Nedavno su saopšteni rezultati ankete Demostata o saglasnosti građana da se kompaniji Rio Tinto dozvoli eksploatacija litijuma u okolini Loznice. Većina građana, čak 59 odsto, odobrila bi da se zarad neke neodređene ekonomske dobiti sred Srbije izbuši rupetina zbog koje će biti iseljena domaćinstva, zbrisani predeli, zagađena zemlja, prognan biljni i životinjski svet, ali - pod uslovom da Rio Tinto po mišljenju stručnjaka ispuni ekološke standarde.
Fascinantna je nepoljuljana vera građana Srbije u društvenu dobrobit u uslovima opšte bezumne korumpiranosti, a još više sklonost, valjda zasnovana na dugogodišnjem pozitivnom iskustvu, da veruju u stručnost, no izgleda samo kad im stručnost servira država. Ispitanici izgleda nisu čuli da je već popriličan broj stručnjaka iz oblasti hemije, biologije, šumarstva, ekologije izneo potpuno jasan stav po pitanju litijumskog rudnika u Mačvi. Dodajmo i da se u tih 59 ubraja dobrih 9 odsto onih koji u stručnjake ubrajaju predsednika Republike, a da 12 odsto ne poseduje ništa nalik na mišljenje sve dok ne dobije direktivu ili makar sendvič.
Na stranu sad što mi ankete oduvek idu na živce. Sem što ih smatram precenjenim, posebno u ovom predmodernom društvu gde se mišljenje kupuje s par hiljadarki, korupcija odmenjuje svaku ekspertizu, a stvarnost utvrđuje prebiranjem po tabloidnim fekalijama, ankete u Srbiji uglavnom služe da svaka normalna osoba, nakon što joj pozli od mazohizma i apsurda koji karakterišu većinski stav, ostavi iza sebe svaku nadu da se ovde išta može promeniti. Ali valjda je i to u neku ruku korisno.
Ukratko, nakon godina režimskih kriminalno-trovačkih muljanja, svega 29 odsto anketiranih smatra da Rio Tintu ni pod kojim uslovima ne treba dozvoliti ono što toj belosvetskoj štetočini nije dozvoljeno ni u jednom razvijenom društvu koje drži do svog identiteta i svojih vrednosti.
Naravno, štošta zavisi od formulacije pitanja. Dok se dozvola Rio Tintu nagrađuje navodnom novčanom dobiti, radnim mestima, privrednim boljitkom, nigde se ne predočava šta bi mogle da budu prednosti suprotne odluke. Кoji je to dobitak što, nasuprot famoznom ekonomskom, građani biraju protiveći se rudniku litijuma sred plodne Mačve? Ispada da je s jedne strane nepobitni profit, a s druge, ako ne gubitak, onda neka nedefinisana nepromenjenost koju svako tumači prema sopstvenom doživljaju beznađa, bez naznačene mogućnosti da i takva odluka eventualno sobom povlači neku opštu i pojedinačnu dobrobit.
I dok je ujedno apsolutna većina anketiranih načelno gnevna što je zaštita životne sredine podređena ekonomskom interesu, reklo bi se da je najkonkretniji sadržaj anketnog grafikona tek jedan nimalo nov uvid u neprikosnovenu masovnost opštenarodne konfuzije.
Ako je nesporno, a jeste, da se na području Loznice uveliko vrši relokacija stanovništva (monstruozni termin, u neprednjačkoj Srbiji kao dobar dan) uz teško zagađenje podzemnih voda već od pripremnih radnji koje Rio Tinto sprovodi, kolika je tačno šteta po živote i prirodu koju bi stručnjaci trebalo da proglase prihvatljivom ne bi li se građani s tom procenom složili, i koja bi bila ekvivalentna obećanoj ekonomskoj dobiti? Кoliko košta i koliko vredi da se u jednom delu Srbije, čak i da je reč o sasvim ograničenom području (a nije) zagadi voda, zatruje vazduh, proteraju ljudi i domaće životinje, ukine poljoprivreda, satru pčele, presuše reke, otruju ribe, nestanu domaći proizvodi, nestane jedan način života? Da li postoji stručno mišljenje i ekonomska dobit kojim se to može opravdati? I ima li nekog ko zaista veruje da se ta dobit i te procene pod okriljem ove otete države mere na bilo koji drugi način sem dubinom džepova kriminalne režimske klike?
Na kraju je, rekao bih, najvažnije pitanje sledeće: postoji li išta u današnjoj Srbiji što se ni za koje pare ne može kupiti niti prodati? Postoji li makar mogućnost konsenzusa oko granice trpljenja, donje linije dostojanstva, moralnog minimuma, rečju, nečeg što ovo društvo kao kolektiv smatra nepobitnom vrednošću, a da nije proizvod kompleksa, inata, laži, neodgovornosti i viktimističke patetike?
