Dejan Ilić, tekst za Peščanik.net, 16.7.2021.
Šta su nama velike poplave u Nemačkoj i desetine smrtno stradalih u njima? Ili veliki požari u Sjedinjenim Državama i Kanadi? Ili klizišta u Turskoj? Jeste, klima se menja. Promena je globalna. Kao drugi, i mi ćemo trpeti, to jest već trpimo (trenutno vrućine na golom asfaltu) pogubne posledice te promene. Ne samo što trpimo posledice, postali smo akteri, istina sporedni, u traženju rešenja za taj problem. Od Srbije se hoće litijum. Tražioci obećavaju, kažu dobro će platiti. Domaći tekući režim uverava, Srbija će izvući veliku korist od te transakcije.
Jedina nevolja jeste u tome što litijum nije deo rešenja, litijum je deo problema uništavanja planete upotrebom fosilne energije. Taj metal spada u neobnovljive resurse. Procenjuje se da ga za korišćenje na planeti ima još za nekoliko decenija. Rezerve u Srbiji se procenjuju za vađenje u narednih 6 decenija. Posle toga – kraj. Gotovo. Mora se tražiti nešto dugo. Ako je tako, zašto se uopšte otvaraju nova nalazišta? Jednom naopakom logikom, želi se tobože kupiti vreme, dok se ne nađe drugo rešenje. Logika je naopaka jer se njom održava način života koji je i doveo do problema.
Litijum je potreban za baterije. Strujom se hoće delimično (dakle, ne sasvim) zameniti nafta. Ali, to nije moguće i oni koji to predlažu znaju da je to nemoguće. Dakle, lažu. Sasvim jednostavno, mreže električne energije, baterije i delovi za punjenje prave se od metala (jeste, i litijuma pored ostalih) i sirovina koje su na izmaku. Drugi, jednako veliki problem je to što sistem električne energije koristi fosilnu energiju. Potonja je potrebna za transport radnika, delova i sirovina, te za izgradnju i održavanje centrala i vađenje sirovina.
Kako na to jasno ukazuju dvojica autora Pablo Servigne i Raphaël Stevens (Pablo Servigne, Raphaël Stevens, Comment tout peut s’effondrer. Petit manuel de collapsologie à l’usage des générations présentes, Editions du Seuil, 2015.) – „bez nafte, sadašnji sistem električne energije, uključujući i nuklearnu energiju, ne može da opstane“. Drugim rečima: „smanjivanje rezervi nafte, dovodi prema tome do smanjivanja svih drugih vrsta energije“. Zato litijum nije deo rešenja. Litijumom se čak ni ne kupuje vreme da se pronađe rešenje, već se njime produžava problem i prividno ublažava njegova hitnost. Da ponovimo: a) energija za čiju je upotrebu potreban litijum ne može zameniti fosilnu energiju; b) litijuma nema dovoljno.
Naravno, kada se ovako krene, uvek ima i c) vađenje litijuma trajno uništava životnu sredinu, od čije se zaštite tobože krenulo u prvom koraku. Pređimo te korake ponovo, da bi stvar bila sasvim jasna. Upotreba fosilne energije trajno uništava životnu sredinu. Fosilna energija se zato hoće zameniti, recimo, strujom. Ali, da bismo imali struju u obliku koji može da zameni naftu, ne samo što nam je i dalje potrebna nafta nego su nam pored nafte potrebni i metali kojih praktično, iz ugla tek malo dalje budućnosti, više nema. Što je još gore, njihovim vađenjem i upotrebom takođe se trajno uništava planeta.
Kako smo se našli i zašto pristajemo da se vrtimo u ovom začaranom krugu uništenja? Zato što je laž da na prvom koraku stoji želja da se sačuva planeta, to jest ljudi na njoj, od uništenja. Na prvom koraku stoji sebična gramzivost. Hoće se zaraditi, a ne zaštititi. Zbog zarade se naleglo na Srbiju i, obrni-okreni, oskudna nalazišta litijuma u njoj. Litijum i struja za koju je taj metal potreban neće istisnuti naftu. Taj vid energije samo će dati dodatni život upotrebi nafte. To je nešto poput litijumskog veštačkog disanja ili – ako hoćete – litijumskog respiratora za naftu.
Kada podvučemo crtu, šta imamo? Od Srbije se traži da trajno, zauvek, na veke vekova (kako to reći, a da se shvati mera pustošenja) uništi prirodu na jednom (inače u smislu prirode i plodnosti) izrazito bogatom delu svoje teritorije. Taj zahtev se pravda potrebom da se zaštititi upravo priroda, i to ne samo u Srbiji nego na čitavoj planeti. Kao drugi motiv, tobože od sekundarnog značaja, navodi se materijalna korist – Srbija će se od vađenja litijuma obogatiti. Ne kaže se, ali se podrazumeva, obogatiće se i kompanija koja će u Srbiji vaditi litijum.
Ali, videli smo, od prvog razloga ne ostaje kamen na kamenu. To je samo krinka. Ni struja ni litijum ne mogu zajedno zameniti naftu. Naprotiv, podrazumevaju i dalje upotrebu nafte (uglja… neka čitalac dopiše). Dakle, ne samo da neće zaštititi prirodu u Srbiji (naprotiv, uništiće je) nego neće pomoći ni da se zaštiti životna sredina na čitavoj planeti. Štaviše, upravo će doprineti daljem zagađenju planete jer umesto da istisne naftu, zadržaće je kao neophodnu. Tako sekundarni motiv – gola, sebična gramzivost – postaje zapravo primarni, pošto se primarni – zaštita životne sredine – odbaci kao lažan.
U tom smislu, da zaključimo, tražioci litijuma i tekući režim u Srbiji jesu idealni partneri jedni za druge – nepopravljive, sebične ubice (planete ili ljudi, svejedno).
