Piše: Teofil Pančić, kolumna za portal Radija Slobodna Evropa
Tužilaštvo za organizovani kriminal u Beogradu je najavilo podizanje optužnice protiv Veljka Belivuka i ostalih pripadnika tzv. Belivukove grupe, navodno najopasnijeg kriminalnog klana u poznatoj istoriji Srbije. Time bi jedna čak i za aktuelne srpske pojmove neverovatno morbidna i bizarna afera konačno, valjda, dobila pravni tok.
Mada, u zemlji gde je svaki trag nezavisnosti i solidne utemeljenosti institucija izbrisan, ništa od toga ne mora da bude tako: čak ni optužnica ne mora da bude podignuta, a i ako bude, to ni na koji način ne mora značiti kraj političkih zloupotreba i iživljavanja nad javnošću i stvarnim ili navodnim protivnicima vlasti.
Ali, naposletku, ko je Veljko Belivuk i zašto bi on i njegovi pajdaši bili važni bilo kome osim pasioniranih pratilaca crne hronike? Pitanje je u osnovi pogrešno, naglavačke postavljeno: nije tu važan Belivuk nego njegova krajnje uznemiravajuća bliskost sa političkim vrhom, sa delovima državnog aparata, policije, vladajuće stranke. I nije ovaj Belivuk jedini „Belivuk“ te vrste: dovoljno ih se već izređalo na istom tom mutnom putu između države i podzemlja.
Šta je svima zajedničko? Koren u navijačkom podzemlju, izrastanje u ozbiljne kriminalne klanove pod jedva prikrivenim sponzorstvom vlasti, s kojom vrlo verovatno rade zajedničke unosne poslove, i svakako „razmenjuju usluge“. Recimo, pripadnici Belivukove grupe identifikovani su kao siledžije koje su prošle godine nasrtale na antirežimske demonstrante.
Ipak, ovakve interesne veze nisu baš stabilne. Pre ili kasnije dođe do šuma u komunikaciji, neko poželi više ili pomisli da može i sme više nego što mu pripada. Tako su i pripadnici ovog klana od de facto zaštićenih postali lovina, a odmah nakon toga i neka vrsta manekena kriminalnog užasa: neoprezni televizijski gledalac čuo je čak i priče o „ćevapima od ljudskog mesa“, iz usta samog predsednika države, ili ministra unutrašnjih poslova. Dojučerašnji „fini momci“ koji samo, eto, temperamentno vole svoj klub, odjednom su postali simbol monstruoznosti.
Ni ovo ne bi bilo sporno da ključna pitanja i nedoumice nisu i dalje otvoreni: kako, ako ne namernim žmurenjem državnog aparata, jedna grupa periferijskih đilkoša postane strah i trepet ne samo u podzemlju, nego u društvu? Otkud ljudi iz prvog i ostalih ešalona vlasti u raznim vrlo neobičnim specijalnim i paralelnim vezama sa njima?
Zašto, naposletku, ni sam predsednik Vučić ne ume suvislo i konkretno da odgovori na pitanja o vezama, svojim i svog bliskog porodičnog okruženja, sa onima s kojima ne bi smeo da ima nikakve veze? Što on, doduše, i tvrdi, ali možda malo kasno, jer se ipak sećamo i vremena kada današnje monstruozne „ćevabdžije“ uopšte nisu bile nepoželjne i prokažene na „dvoru“?
E sad, da li je Belivuk Vučića nazivao „šefom“ i bio u „poslovnoj“ komunikaciji s njim, kako se tvrdi da je rekao u istrazi, ili pak nije, možda ćemo saznati upravo tokom suđenja, a možda i nećemo. Ali o stanju duhova i zakona i javne bezbednosti i javnog morala u Srbiji posle devet godina vlasti Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke možda najviše govori činjenica da je malo kome takvo nešto neverovatno, to jest da se čini sasvim mogućim, a od mogućeg do stvarnog u takvim mutnim poslovima i vezama samo je jedan polukorak.
Čovek koji sa upravo posramljujujućom upornošću insistira na svom „ponosu“ zbog stasavanja unutar huliganskog podzemlja nije možda baš najubedljiviji svedok vlastite odbrane od optužbe za razne vrste bliskosti i saradnje sa onima koji su potekli sa istog mesta, ali su se kasnije nešto drugačije „specijalizovali“.
Brutalizacija srpske političke i javne scene, koju je upravo Vučićeva era donela Srbiji, a koju obeležavaju i izlivi nasilja i pretnje nasiljem tokom izbora ili javnih (opozicionih) manifestacija, isuviše je ozbiljan i konkretan dokaz da takvo nešto nije moguće bez tesne kolaboracije između čelnika uzurpiranih i gotovo obesmišljenih državnih institucija i mračnog podzemlja koje je slobodu svog vršljanja spremno da plati odgovarajućim uslugama vlastima.
Mnogo je, previše je tih polukoraka u mrak Srbija pod ovom i ovakvom upravom napravila, i sve je teže zamisliti da to može da prođe bez ozbiljnih posledica po sve koji su tim putem išli. Ili po samu zemlju, ako ne pronađe načina da strese sa sebe najopakiji soj parazita koji ju je ikada zaposeo.
