Teofil Pančić, tekst za nedeljnik ''Vreme''
Nekima od nas, dece poznog dvadesetog veka, novi je milenijum počeo – ili se koju godinu pre najavio – s kompjuterom, internetom, mobilnim telefonima, sa svakovrsnim virtuelnostima. Meni je počeo mnogo skromnije, a temeljitije: s klima-uređajem. Uvrh žarkog leta, beše li 2000. ili 2001, nakon što mi je neopozivo dojadilo da mi bitisanje u periferijskoj mansardi liči na permanentni toplotni udar, došla su dvojica u radničkim kombinezonima s logotipom ugledne firme i ugradila tzv. klimu na moj balkon. U zgradi od četrdeset stanova u ne baš reprezentativnom delu grada, tamo gde su preovladavali oni koji su skromne penzije stekli po propalim socijalističkim preduzećima odavno nepostojećeg asortimana i nejasne svrhe, moja je klima bila prva i još godinu-dve valjda jedina. Majstor je savetovao da spoljnu jedinicu namesti tako da se ne vidi sa ulice. "Da ne privlači lopove", rekao je; bila su to valjda poslednja leta u kojima je posedovanje klime bilo nešto retko i prestižno, pa se neko mogao prevariti i pomisliti da posednik takvog uređaja ima para i dragocenosti.
Ponekad zamišljam kako bi bilo da sve to najednom nestane, kao u kakvom retroutopijskom filmu: da se svet, dakle, vrati na fabričke postavke, a to je za mene svet iz mog detinjstva i mladosti, sedamdesetih i osamdesetih godina: trbušasti EI ili Čajavec televizori s dva-tri kanala, FM radio, kasete i ploče, fiksni telefoni "Iskra" i večito zauzete linije s "dvojnicima". Duga, žarka leta uz soptanje u zamračnoj sobi; vruć i već pomalo smrdljiv vazduh stoji i maltretira te kao da ima nešto lično protiv tebe, Sunce te gađa u glavu iz svih uglova kao da je opkolilo Zemlju, vreme se ne pomera i večernja svežina ne dolazi, dan je beskrajna rapsodija isijavanja znoja. Tegobno je to pomalo, ali opet, ne sekiraš se, dopola zato što je to normalno i ne znaš kako bi drugačije uopšte moglo biti (jer leto je, zaboga!), a otpola zato što si mlad i zapravo ti ništa ne pada teško, mada toga tada još nisi svestan.
Zamišljam, dakle, kako bih podneo nestanak svega onoga čime sam se okružio u međuvremenu. Mislim da bi mi nedelju dana bilo dovoljno da zaboravim da su mobilni telefoni ikada postojali, i da bih se obradovao iznova pronađenoj normalnosti svakodnevice bez idiotskog primopredajnika u džepu, čudeći se sebi što sam tako dugo pristajao da nosim taj predmet koji me je držao na kratkom lancu pokornosti i tzv. dostupnosti. Na internet bih zaboravio za, recimo, dve nedelje; najduže bi verovatno trajao povratak iz youtube lenjosti na svet puštanja ploča (a tek snimanja kaseta!), i to bi bilo to. Brzo bih se i ne baš teško, tako bar volim da verujem, vratio na generacijski kulturno-tehnološki bejzik, i ne bih mnogo žalio za "izgubljenim". Međutim, nestanak klime koja se podešava daljinskim upravljačem sasvim bi me porazio: nisam više kadar da podnosim prekomernu prirodnost vremenskih prilika. Naročito ne u kući! S prirodom je ionako najlepše biti na distanci: kiša i sneg deluju najromantičnije kad ih gledaš kroz prozor, iz udobnosti suve i tople sobe. Otherwise su mokri i hladni, lepljivi i klizavi.
Naravno, klima uređaji su čeda dvadesetog veka, u Americi već i moja generacija uglavnom ne pamti nerashlađena vremena, ali kod nas nije bilo tako: sve do poznih devedesetih ili ranog XXI stoleća, samo su fensi banke, nadleštva, hoteli, kafei i druga takva mesta bili istinski klimatizovani – naše kuće, stanovi i automobili svakako nisu.
Okolnosti su se namestile tako da ove žarke, neljudske junske i julske nedelje posle dvadeset godina, ili prvi put u novom veku, provodim bez ispravne klime u stanu, izručen brahijalnoj sili užarene zvezde na milost (koje nema). Ventilacija koja lenjo mulja vreli vazduh ne pomaže mnogo, provetravanje još i manje jer se svodi na obesno hujanje vreline po hodnicima i sobama, pa se uvlačim u sebe (ali, i tamo je pretoplo, jbg!), nastojim da trošim što manje energije i iznad svega da se ne nerviram, i pokušavam da prizovem ono osećanje sveta od nekad, iz vremena kada mi je bilo sasvim normalno da se od letnje vrućine ne može pobeći nigde, a pogotovo ne u gradu, u stanu, u jedinom mom prirodnom okruženju. Bojim se da je ipak nestalo: klima je moj XXI vek, i tu povratka nema.
A ako neko zna dobrog majstora koji bi došao odmah da montira novi klima uređaj, neka se javi redakciji. Za cenu ne pitam! Brujanje i izduvavanje moćne mašine pune freona, to je onaj užitak koji omogućava sve druge. Posle mogu i da uključim gramofon, da slušamo ploče koje tako lepo krckaju u rashlađenoj sobi, diskretno emanirajući onaj dražesni cool dvadesetog veka...
