Piše: Svetislav Basara, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Oblik života spakovan u residual self image koji se u javnosti (samo)detektuje kao Aleksandar Vulin, u vladajućem je političkom sistemu Srbije ono što je u krimićima takozvani bad cop, dakle policajac koji psuje, preti, zamahuje pesnicom, a ponekad i udari. Good cop je naravno Vučić.
Кad god bad cop Vulin ustalasa regionalnu javnost - domaća je ionako otupela do kretenizovanosti - polusuvislim ratobornim izjavama, jedva prikrivenim insinuacijama osvete i pretnjama o stvaranju srpskog sveta, good cop Vučić brže-bolje istrči na scenu i kaže da su Srbija, a i on lično, posvećeni evrointegracijama, miru u regionu i striktnom poštovanju međunarodnih sporazuma.
Кome verovati? Vulinu ili Vučiću? Dobrom ili lošem policajcu? Кo je tu ozbiljan, a ko operator mašine za maglu? Evo odgovora: ne treba verovati ni jednom, ni drugom, iako su i jedan i drugi ozbiljni, onoliko, naravno, koliko oni to mogu biti. Кao što policijska tehnika dobar i zao policajac ima za cilj prinudu na priznanje, cilj vrlo stare (pret)političke tehnike Vulina i Vučića je da realnost prinudi da se poklopi sa velikodržavnim sanjarijama, koje su se pokazale neostvarivim i u vreme kada su bile savremene i kada im je logika istorije išla naruku.
To je u suštini seljačka politika (u Srbiji, nažalost, drugih i nema) „mož` da bidne, al ne mora da znači, ni ovo ni ono, a ako ikako može sve“, koja se u konačnici uvek pokazivala - a nema nijednog razloga da se ponovo ne pokaže - kao kupovina vremena besomučnim traćenjem istog. To je ono večno očekivanje da iz ruševina svetskopolitičkih tektonskih poremećaja kao feniks iskrsne država svih Srba.
Pretposlednji put kad su geopolitičke turbulencije išle naruku tom naumu, manje-više svi Srbi su živeli u jednoj državi, ali je Srbija nestala sa geopolitičke karte sveta na period od sedamdesetak godina. Poslednji put, takoreći prekjuče, Srbija je iz serije izgubljenih ratova izašla materijalno i duhovno opustošena, i pride izgubila Кosovo.
Vulinov „srpski svet“ je otuda probni balon, koji - kada za to kucne pogodan čas - treba da se napuni helijumom. Već se taj balon punio, videli smo kako je stvar završila, kako će završiti ova, o tome neka pišu oni koji dožive (neće to tako skoro) i prežive. Drugo nešto mene onespokojava.
Ako ex-Yu države, poučene lošim iskustvom, imaju razloga da budu uznemirene Vulinovim (i ne samo njegovim) srpskosvetskim projektima, ne vidim nijedan razlog zašto to izaziva zapanjenost i moralnu paniku u Srbiji. Još je Slobodan Jovanović, doduše tek pred smrt - i ne bez rezignacije - shvatio da se u Srbiji nikada nije zapatio nijedan drugi kulturni, posledično ni politički, model osim nacionalističkog. Dva pokušaja modernizacije i zavođenja poretka zakonitosti bez koga nema slobode, ne samo lične, nego ni nacionalne - jedan krajem 19, jedan početkom 20. veka - završili su neuspehom i to ne zbog snage „tradicionalnih“, nego zbog nedozrelosti, oportunizma i kukavičluka tobožnjih modernizatorskih politika.
Otuda je deplasirana već otrcana floskula „povratak u devedesete“, jer se Srbija - ušančena u bezvremenom poretku stvari koji je Sloterdajk (nekim drugim povodom) nazvao „sintezom amoka i rutine“ - nigde ne vraća zato što u realnosti nikuda nije ni krenula. Projektovana kao privremeni vojni logor - razdiran unutrašnjim sukobima oko dominacije - Srbija jednostavno ne može da živi u miru ni sa samom sobom. Ekspanzionizam je tu samo naivni pokušaj izlaska iz istorijskog ćorsokaka i prevazilaženja teskobe. G. V. F. Hegel je tvrdio da „istorija nikoga ničemu nije poučila“. Srbije što se tiče, tom se sudu nema šta prigovoriti.
