Piše: Svetislav Basara
Svi znate priču: u početku N. N. počinilac - koji je nakon savatavanja identifikovan kao Laza Bojler - pre nekoliko dana je na pešačkom prelazu pokosio dvojicu dečaka (jedan od njih je kasnije preminuo), potom dodao gas, zbrisao s mesta zločina i negde se pritajio.
Kad je identifikovan i priveden, ispostavilo se da je Bojler serijski auto-moto kabadahija, jer je prethodno veče udario i u auto nekog penzionera i (takođe) zbrisao s lica mesta, a da u policiji - kako to tupoumne novindžije vole da kažu - „ima podeblji dosije“.
Potom se sve odvijalo po već ubuđalom scenariju: kadinica (koja navodno „ne voli da radi saobraćajne nesreće“) Bojlera je pustila da se „brani sa slobode“, gnevni komšiluk je blokirao Ulicu Marijane Gregoran, Bojler je vraćen u mardelj, a onda je krenulo svesrpsko ibretenije i zgražavanje.
Meni je u svom tom murdarluku pomešanom sa jezivom tragedijom jedna stvar probola oko: Laza Bojler, naime, nije monstruozni izuzetak, nego (maltene) gvozdeno pravilo. Nemam tačnu evidenciju - ne mogu baš toliko da se odajem istraživačkom novinarstvu - ali ne verujem da ću mnogo pogrešiti ako ustvrdim da od deset slučajave košenja pešaka, najmanje osam počinilaca - i ne pomišljajući da se zaustavi i pokuša da pomogne žrtvi - dodaje gas i zbriše s lica mesta.
To je, ako mene pitate, mnogo više kulturološki nego pravosudni problem. Takvi su postupci mogući (kako vidimo i u serijskom obliku) samo unutar kulture brižljivo negovane neodgovornosti lišene svake empatije koja glumata duhovnu vertikalnost „sastradavajući“ sa Srbima izginulim u periodičnim balkanskim pokoljima, ne dajući pak ni pet para za bilo koga (i bilo šta) izvan kruga sopstvene guzice, rođaka i prijatelja.
Za razliku od nekih mnogo težih primera neodgovornosti prema ljudskim životima, naročito nesrpskim, auto-moto ubice iz nehata u konačnici (praktično) nikad ne izbegnu odgovornost - ne pamtim da je neko od njih ostao nesavatan - što ih ne sprečava da uvek iznova haraju ulicama, kose muškarce, žene i decu i beže s lica mesta.
Javnost serbska se dodatno uzibretila kad se ispostavilo da je Laza Bojler takozvani everyman, osoba bez društvenog uticaja, ničiji sin, ničiji brat, dakle čovek bez jakih veza. Ko biva... otkud Bojleru pravo da kosi ljude kad je niko i ništa.
Ne mogu to, naravno, dokazati, ali smem se zakleti da je prvi zadatak koji su urednici opozicionih žutara dali svojim istraživačkim novinarima bio - proveriti da li je Bojler član SNS. Da ne bude zabune, isto to bi učinili SNS skloni urednici da je počem opozicija na vlasti. Budući, međutim, da se pokazalo da je Bojler apolitičan, novindžije su sprovele anketu u Lazinom komšiluku. Evo šta su komšije rekle (naravno svi uglas, „u neverici“, saborno): „Ovo što je učinio ne možemo da opravdamo. To svi osuđujemo, opravdanje na postoji. Ranije je znao da pomogne svima kad nešto zatreba, ali ovo...“
