Piše; Svetislav Basara
Kad je ono vaktile Kusturica Emir/Nemanja u mokrogorskoj vukojebini upriličio svečano sahranjivanje filma „Umri muški“ - kojom zgodom je činodejstvovao protojerer staford Karajlić - zapitao sam ne bi li Kusturica napravio još bolji štos da je umesto sahrane s parodijom pravoslavnog obreda napravio - dženazu.
Brzo sam se, međutim, opsetio da mule u Teheranu vrše danonoćni monitoring neukusnih sprdačina sa islamom širom sveta, pa ako procene da se neko izruguje sa islamom, ne oklevaju da „odapnu strelu“. Setite se slučaja Salmana Ruždija, koji je - zbog uopšte ne neukusnog, nego neortodoksnog predstavljanja islama u romanu „Satanski stihovi“ - godinama živeo pod stražom u kućnom pritvoru na tajnoj lokaciji.
Naše su, pravoslavne mule mnogo širih, a opet nekako užih pogleda. Za njih - samo nek je nešto srpsko, nema veze šta je i kako je. Sledstveno je afera zaupokojena moleban za raba božjeg umrlog muški prošla ispod patrijaršijskog radara, što i nije naročito čudo ako znamo da 90 odsto sveštenstva, monaštva i arhijerejstva SPC - novindžije da i ne pominjem - ne zna da je reč „moleban“ ženskog roda, iako zvuči muški. Kao hrid. Ili mast, da ne nabrajam...
Isto je tako ispod sinodalnog radara - možda čak i s blagoslovom - prošla bronzana skalamerija, rugoba koja se lažno predstavlja kao spomenik patrijarhu Pavlu, vozdignuta pored Crkve Svetog Marka, preko puta restorana nekadašnjeg bifea „Lasta“, koji je u tranziciji postao restoran St Mark’s Place.
Za razliku od katoličke, pravoslavna crkva ne da nerado gleda na trodimenzionalna izobražavanja sakralnih stvari i ličnosti nego očima ne može da ih vidi. Ima za to jakih razloga, ali oni nisu tema naše današnje kolumne.
Naša tema je pitanje zašto SPC toleriše sprdačine sa obredima i vizuelna skrnavljenja zemnog podobija počivšeg patrijarha Pavla. U načelu, SPC ne bi trebalo da dozvoli vajanje znamenitih monaha - i njihovo isturanje u svet čije obličje podlazi - sve da se tog posla prihvati i takav jedan vajar kakav je bio Brankusi, a ne diletanti koji ne vladaju ni osnovama zanata.
U trku ko će podići veći, nakaradniji i sumašedšiji spomenik patrijarhu Pavlu uključio se i Andrićgrad, koji je na takozvanom Vizantijskom, krv ti jebem, trgu izložio skulpturu patrijarha Pavla ispletenu od žice, koja - u tome su saglasni i i Naci i Euro čaršija i Kitaj Gorod i Euromahala - upadljivo liči na Aliena iz istoimenog filma i serije nastavaka.
Kad su likovne umetnosti u pitanju, moj princip je da ne pišem ni pohvalno ni pokudno dok uradak ne vidim svojim očima, u prostoru, ne na fotografijama, ali me je ovo što sam video na andićgradskim slikama uverilo da je to bolje ne videti. Suočen sa sveopštim negodovanjem, gradski menadžment Andrićgrada je saopštio da je žićani patrijarh tu, ko biva, samo privremeno, a da će Andrićev institut raspisati konkurs za brži, jači, bolji spomenik patrijarhu. Toga se i bojim.
