Ivan Čolović, tekst za Peščanik.net, 7.7.2021.
Izveštavajući o svečanosti na kojoj je predsednik Vučić 29. juna dodelio vidovdanska odlikovanja za 2021. godinu, većina medija je kao glavnu poruku prigodnog govora koji je tom prilikom Predsednik održao istakla ovu slikovitu misao: „Sa kosovske osmatračnice vrši se smotra nad celokupnom istorijom našom, od Kosova do danas. Vrše je Sveti Sava i knez Lazar. Sve što sačinjava našu istoriju, oni mere merom vidovdanske etike“. Neki mediji (RTS, Informer, Politika) stavili su „kosovsku osmatračnicu“ u naslov izveštaja, ali niko nije primetio ili nije hteo da primeti da je autor ove slikovite misli pravoslavni teolog Justin Popović, takozvani ava Justin.
Izgleda da je govornik namerno propustio da kaže da je „kosovsku osmatračnicu“ izgradio Justin i na nju popeo Savu i Lazara. Jer u verziji Predsednikovog govora objavljenoj na sajtu njegove pres službe stoji da je, govoreći o ovoj osmatračnici, Predsednik „podsetio na reči svetog oca Justina“. Da nije u pitanju slučajan propust svedoči i to što je u ovom govoru Vučić još jedanput pomenuo Justinovu osmatračnicu, ali ne i samog Justina. Rekao je da je hram na Vračaru „poput neke osmatračnice sa koje svetitelj bdi nad svojim narodom“, propustivši da doda „kako bi to rekao ava Justin“, što je trebalo da kaže da se držao verzije koju je pripremila njegova pres služba. Po svemu sudeći, Vučić je tekst koji je za njega napisao neki anonimni autor preradio, ponešto dodao, ponešto oduzeo, a njegova pres služba nije slušala šta on govori, nije primetila da on Justinovo ime nije izustio, nego je požurila da objavi pripremljenu verziju govora u kojoj se znameniti ava pominje dva puta.
Zašto je našem Predsedniku zasmetalo Justinovo ime, mada ne i njegova „kosovska osmatračnica“? Odgovor na ovo pitanje – ili bar, kako obazrivi tumači zamršenih problema kažu, elemente odgovora – nalazim kad pobrojim sva imena ljudi koje u ovom govoru Vučić pominje i citira i tako utvrdim da su to pretežno sekularni pisci i mislioci, među kojima jedan domaći i tri strana – Miloš Đurić, Rebeka Vest, Arčibald Rajs i Aleksandar Solženjicin. Ovakav izbor citiranih i imenom pomenutih autoriteta pokazuje da je Vučiću bilo važno da stvori utisak da poruke ovog njegovog govora korespondiraju sa društvenim vrednostima koje ova imena simbolizuju, da imaju takoreći opšteljudsku a ne samo srpsku nacionalnu dimenziju. Na primer, kad Predsednik kaže da su Srbi koje nagrađuje vidovdanskim odlikovanjima, među kojima su Milorad Dodik, Andrija Mandić, Miki Manojlović, Aleksandar Gatalica i Eva Ras, „pokazali kosmopolitske razmere srpske kulture i bezgraničnost srpske čovečnosti“, za njega je važno da stavi do znanja da nije on na svoju ruku i očinski pristrasno ovako visoko ocenio srpsku kulturu i čovečnost, nego da su takvu ocenu još davno izneli slavni stranci, srpski prijatelji, kao što su Arčibald Rajs i Rebeka Vest. Dobitnici vidovdanskih priznanja zaslužili su ih zato što su se „držali srpski“, ali to nikako ne znači da su gledali samo srpska posla, egoistično štitili samo svoj narod i državu nego, suprotno od toga, da su oni borci za najviše ljudske vrednosti. Jer svaki put kad se bore za svoj narod i državu Srbi se u stvari bore za čoveka, za najviše ljudske vrednosti, a to da je upravo Srbima dopala ova teška i slavna misija bolje od samih njih znaju stranci. Hajde, Rebeka, kaži šta ti o nama znaš, pozvao je Vučić Rebeku Vest da se i ona sa svoje nebeske osmatračnice javi dobitnicima vidovdanskih priznanja 2021. godine. „Gospode, dopusti da se držim srpski“, poručila je ona.
Od crkvenih autoriteta Vučić u ovom govoru pominje samo jednog – Nikolaja Velimirovića, od koga je preuzeo misao da je „Kosovo Srbe učinilo velikim narodom“. Međutim, u njegovom govoru ima misli, figura i slika pozajmljenih i od drugih uglednika SPC-a koje Vučić ne pominje, ne samo od citiranog i nepomenutog ave Justina. Kako bi rekao Branko Miljković, ovde „svojim odsustvom mirišu“ i Atanasije (Jevtić) i Artemije (Radosavljević) i Amfilohije (Radović) i Irinej (Bulović). Od njih je Vučić naučio da je – kako se u ovom govoru izrazio – „vidovdansko predanje najjača spona koja povezuje srpski narod“, da je Vidovdan „ogledalo“, da je to „dan kad se sve vidi“, da je Gazimestan naše „rodno mesto“ i da Srbi treba da prate „svetleće putokaze večitih vidovdanskih vrednosti“. Nije propustio da govor ukrasi Amfilohiju omiljenom metaforom o Kosovu kao Lazarevoj glavi. „Lazareva glava i glave svih naši predaka“, rekao je Vučić, „nisu položene u grob nego u temelje“, ostavljajući neupućenoj publici da veruje da je ovo njegova misao a ne parafraza naslova Amfilohijeve knjige Kosovo je glava Lazareva (Svetigora, 2010).
Međutim, jedna od glavnih slikovitih misli u ovom Vučićevom govoru, misao-slika o takozvanom srpskom nacionalnom identitetu, potiče iz sekularnih izvora, iz nacionalističke književnosti i publicistike koja je, čim je u Srbiji komunizam popustio, zahtevala da „budemo ono što smo“ i da se u to ime Srbi moraju boriti svim sredstvima (danas znamo da u izboru tih sredstava nije bilo nikakvih ograničenja) protiv onih koji im navodno ne daju da budu „svoji na svome“. Izrazi koje Vučić ovde koristi: „srž našeg identiteta“, „identitetski obrazac“, „naš živi identitet“, zajedno sa drugim njima sličnim, bili su i do danas ostali šifre pomoću kojih se srpski nacionalisti međusobno prepoznaju i proveravaju. Zakletva vernosti „nacionalnom identitetu“ postala je tako važna da je ona i među jerarsima SPC-a dobila prednost nad drugim zakletvama na koje ih njihova vera obavezuje.
Ali Vučić nije mislio da treba, kad pominje tzv. srpski identitet, da se pozove na nekog od slavnih ljudi koji su zaslužni za to što je u Srbiji ovaj identitet postao svetinja. Od nacionalista iz SPC-a pomenuo je bar jednog (Velimirovića), od najvećih srpskih nacionalista među mirjanima baš nijednog. Štaviše, on je njihov trud omalovažio, rekavši da se tek sa njim i njegovom vlašću Srbi vraćaju sebi i svom „identitetu“. U prilog tome naveo je da je Srbija na čelu s njim dovršila hram Svetog Save na Vračaru, podigla veličanstvene spomenike Nemanji, Kralju Petru, Gavrilu Principu, despotu Stefanu i junacima sa Košara, i snimila film Dara iz Jasenovca. „Sve je to“, rekao je Vučić, „deo nove politike povratka nacionalnom identitetu bez koga bismo bili bezlična masa ograničenog istorijskog trajanja“.
Ovoj Vučićevoj politici identitetske obnove, navodno dosad neviđenoj, podršku daju i novi patrijarh SPC-a Porfirije i dobitnik najvišeg vidovdanskog priznanja, Milord Dodik. Obojica su nedavno zapretili Srbima istom strašnom kaznom koju je u ovom govoru pomenuo Vučić da će, ako zapostave borbu za ono što su, od naroda postati bezlična masa. Porfirije: „Ako nemamo duhovni koren i ako izgubimo svoj duhovni identitet bićemo jedna bezlična masa od koje se može praviti šta god“ (u besedi posle liturgije u slavu kosovskih junaka u Gračanici 28. juna 2021). Dodik: „Mi ne možemo da pristanemo da nam oni uređuju način života koji oni misle da mi treba da živimo, da budemo jedna bezlična masa, da se izgubi naš identitet“ (u izjavi za medije 8. maja 2021. povodom tzv. non pejpera o Zapadnom Balkanu i Republici Srpskoj navodno poteklog iz EU).
Skoro sam siguran da Vučića, Porfirija i Dodika sa svoje nebeske osmatračnice, negde ponad Požarevca, gleda i sluša Slobodan Milošević i nervira se što su ga ovi novi nadobudni zaštitnici srpskog „identiteta“ zaboravili, hladno prešli preko toga da je on prvi upozorio šta se dešava s narodom kad ostane bez onoga koji je i prvi započeo državnu politiku odbrane „srpskog bića“ od neprijatelja, bitku za „identitet“, ako treba i oružanu. Evo, izgleda da im Milošević odozgo maše jednim starim non pejperom, tekstom svog poslednjeg „obraćanja“ Srbima 2. oktobra 2000 godine, tri dana pre nego što će biti uklonjen s vlasti: „Poništenje identiteta naroda biće jedan od bitnih zadataka marionetske vlasti. Zemlje kojima se komanduje spolja, relativno se brzo rastaju sa svojom istorijom, sa svojom prošlošću, sa svojom tradicijom, sa svojim nacionalnim simbolima, sa svojim navikama, često i sa sopstvenim književnim jezikom“. (Više o ovome u mojoj knjizi Balkan – terror kulture, Biblioteka XX vek, 2008, str. 73-74)
Međutim, Milošević, Justin, Atanasije, Amfilohije i svi drugi čije je slikovite misli predsednik Vučić citirao ili parafrazirao ne pominjući njihova imena, i kad bi zaista nekim čudom mogli da se oglase i nešto kažu o ovom Predsednikovom govoru, ne bi imali pravo da se na Predsednika žale. Takođe, oni koje je pomenuo – Velimirović, Đurić i ostali – ne bi imali zašto da se ponose. Jer u vrsti teksta kojoj pripada ovaj Vučićev svečani vidovdanski govor, a to je tekst nacionalističke liturgije, svi oni – i pomenuti i nepomenuti – samo su mediji koji prenose jednu istu bezličnu poruku, čiji je pošiljalac i primalac srpski narod. Prosto rečeno, nema tu ničeg ličnog.
U društveno-teorijskoj i filozofskoj literaturi o nacionalizmu ima knjiga koje mogu da nam pomognu da razumemo kako funkcioniše tekst nacionalističke liturgije, da shvatimo principe poetike nacionalizma (Majkl Hercfeld, Svetlana Slapšak), ali mom razumevanju poetike srpskog nacionalizma više od te lektire doprinela je Lela Medić, žena književnika Mileta Medića, autora knjige Zavještanja Stefana Nemanje. U pismu mužu, objavljenom kao pogovor u trećem izdanju ove knjige („Filip Višnjić“, 2001), ona ga hvali što je ovu svoju knjigu predstavio kao zapis autentičnih Nemanjinih zaveštanja srpskom narodu, mada je ta zaveštanja izmislio i sam napisao. Srpski narod je, piše gospođa Medić, u tvojoj knjizi prepoznao sebe, „mnogi savremeni čitaoci našli su sebe i svoje korene, poistovećujući i sebe i tebe i Stefana Nemanju sa vascelim srpskim narodom“. (Više o ovome u mojoj knjizi Balkan – terror kulture, Biblioteka XX vek, 2008, str. 89-90)
Na poštovanju istog poetičkog principa srpskog nacionalizma: ništa lično, pojedinačno i različito, a sve istovetno, opšte i narodno, zasniva se i ovaj Vučićev govor u čast zaslužnika ovenčanih vidovdanskim ordenjem 2021. godine. I ovde je srpski narod pozvan da u svemu što je govornik rekao, u svim ljudima koje je pomenuo ili samo citirao, vidi sebe i da se sebi obraduje. I zato se predsednik Vučić može nadati da će se naći neko sličan gospođi Medić, da mu oduševljeno poruči: Dragi Predsedniče, ovde smo našli svoje korene, poistovetili smo se sa sobom i tobom, sa Lazarem i avom Justinom, sa đedom Amfilohijem, sa Nikolajem žičkim i Miloševićem požarevačkim, sa vascelim srpskim narodom.
