Rodoljub Šabić, tekst za Peščanik.net, 8.7.2021.
Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti
Prošlo je godinu dana od kako je 7. jula 2020. policija na ulicama Beograda i Novog Sada razbila demonstracije građana upotrebivši suzavac, konjičke jedinice, službene pse, koristeći odavno neviđenu žestoku silu.
I naša i svetska javnost su posredstvom medija bile u prilici da se suoče sa neprijatnim, mučnim slikama sukoba i upotrebe sile. Vlast i javnost su događanja videli sasvim različito. Dok je javnost osuđivala brojne primere nepotrebne i neumerene sile vlast je, posebno ministar unutrašnjih poslova i direktor policije, negirala bilo kakvo prekoračenje ovlašćenja. Štaviše, direktor policije cinično je ocenio da je postupanje policije bilo „izuzetno profesionalno“ i da je „građanima Srbije poslata poruka da mogu verovati svojoj policiji“.
Čak je i Zaštitnik građana saopštio da je „direktnim uvidom na terenu tokom javnog okupljanja građana u centru Beograda utvrđeno da policija nije koristila prekomernu silu prema učesnicima“.
Doduše, on je tu načelnu ocenu ipak naknadno korigovao dodatnom ocenom da je „prekomerna sila korišćena u pojedinačnim slučajevima zbog kojih je on pokrenuo postupke kontrole zakonitosti i pravilnosti rada Ministarstva unutrašnjih poslova“.
Zbog sumnje da su narušavali javni red i mir najmanje 70 građana privedeno je i uglavnom ekspresno procesuirano pred prekršajnim sudovima – po 35 građana u Beogradu i Novom Sadu, neki od njih bez ikakvog opravdanog osnova. Istovremeno, zbog sumnje u prekomernu i nedozvoljenu upotrebu sile nije priveden ili saslušan baš niko.
Prekomerna upotreba sile je evidentna na manje više svim protestima u svetu; u svim sličnim prilikama policije često koriste silu makar nešto preko dozvoljenog nivoa. Međutim, neki od primera iz Beograda i Novog Sada bili su toliko neshvatljivo brutalni, da se baš ničim ne mogu objašnjavati i pravdati .
Po Zakonu o policiji, zna se, upotreba sile je izuzetna mera, sme se primenjivati samo proporcionalno pretnji. Šteta i eventualna povređivanja moraju biti svedenu na najmanju moguću meru i samo u svrhu postizanja legitimnog cilja.
Svako prekoračenje ovlašćenja je, razume se, nedopušteno i moralo bi biti kažnjivo. Ali ipak postoji značajna razlika između brutalnosti s jedne i „običnog“ prekoračenja ovlašćenja s druge strane. Ona se ogleda, uz ostalo, odnosno pre svega, u subjektivnom odnosu policajaca prema radnjama koje preduzimaju. Policijska brutalnost je zapravo poseban vid zlostavljanja. Ona je svesno, namerno, neopravdano korišćenje sile, preko granice ovlašćenja s jasnom namerom da se nanosi bol, da se neko povredi. A iako i „obično“ prekoračenje ovlašćenja može da uključuje emotivnu reakciju, ono je motivisano težnjom da se konkretna situacija razreši na način koji u datim okolnostima izgleda najefikasniji, a ne navedenom zlom namerom.
Ne može biti dileme o kojoj od ove dve situacije se radi u slučaju teškog batinanja ljudi koji mirno sede na klupi. Još manje je može biti u slučaju namernog obaranja sa bicikla u vožnji i šutiranju u glavu dečaka koji čak, očigledno, nije učesnik demonstracija. A još manje u slučaju čoveka koga, dok bez svesti leži na zemlji, u telo ili glavu šutira svaki od pripadnika brojne policijske jedinice koja pored njega prolazi.
Uprkos tome što je to više nego nesporno, tek 6 meseci pošto je pokrenuo postupke Zaštitnik građana je obavestio javnost da je „utvrdio je da su pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova na protestima u julu 2020. godine u Beogradu i Novom Sadu nezakonito postupali prema pojedinim građanima, da nisu imali vidno istaknute identifikacione oznake (inače po zakonu obavezne) i da je Sektor unutrašnje kontrole samo u jednom slučaju utvrdio identitet lica koja su kršila zakon“. Toliko. S tim što je još, uprkos celogodišnjem odsustvu ma kakvih bar minimalnih posledica po aktere nezakonitog postupanja prema građanima, izrazio i očekivanje da će – „ministar, direktor policije i načelnici ostvarujući svoju ulogu poslati snažnu poruku da je neadekvatno postupanje prema građanima nezakonito“.
Prošlo još 6 meseci od tada. Ministar, direktor i načelnici ali i Zaštitnik građana i javni tužilac i svi drugi nadležni, očito su odlučili da nam svojim ćutanjem i (ne)postupanjem pošalju jednu drugu poruku. Snažnu a vrlo ružnu, zapravo preteću – da je čak i najbrutalnije postupanje vlasti prema građanima u Srbiji nekažnjivo.
