Piše Ratko Femić, kolumna za portal Nova.rs
Režimska medijska mašinerija ponovo je demonstrirala ono u čemu je nenadmašna. Sipaju laži brzinom munje, da parafraziram predsednika Srbije.
Ponovo u provladinim slikovnicama, svojevrsnim almanasima za zaostale u razvoju, isti naslovi, iste rečenice i iste žrtve – kritičari vlasti.
Naslovne strane paradržavnih medija kažu da Marinika Tepić divlja u svom „poršeu“, ugledala se na šefa Dragana Đilasa, onoga što je u opoziciji, ništa se ne pita, a opet sve zavisi od njega.
Kad Vučićevi partijski drugovi napadaju Nebojšu Stefanovića on za hajku optuži Đilasa, kad Stefanovićev nekadašnji intimus Goran Papić pokušava da argumentuje zašto je zglajznuo iz MUP-a, on za progon iz policije opet optuži Đilasa.
Da ne pominjemo Kosovo, sveopšte stanje u zemlji, ugroženost crnog daždevnjaka i stojka koji se iskrivio.
Dakle, glasila koja su postala merna jedinica za laž tvrde da Marinika vozi poršea i živi u stanu koji se prostire na ništa manje nego ceo hektar stambene površine.
Ispostavilo se da Marinika nema „porše“ već „polo“, da je sporni automobil vlasništvo firme iz Beograda biznismena iz Valjeva, ali o tome ni slova u biltenima slobodne naprednjačke misli. Da ne pominjem neopevanu glupost o stanu od jednog hektara.
Skudoumni unerednici rečenih glasila i dan-danas pominju Đilasove račune u Dojče banci na Mauricijusu iako ta banka i ne postoji na ovoj egzotičnoj destinaciji.
Poznat je to recept.
Još je Gebels znao da sto puta ponovljena laž postaje istina.
Samo što u Srbiji istina ne može da bude istina taman kad bi mogla negde da bude izgovorena 100 puta.
Čim se pojavi neko ko počne da razobličava naprednjački vrednosni sistem u kome je laž jedna od najpoželjnijih vrlina, taj se na sve načine sabotira da njegov glas ne bi stigao do velikog broja birača.
I to me podseti na onu priču kad su vernici pitali Nasradina Hodžu: “Efendijo, a šta je to demokratija“, on im je objasnio: „To vam je djeco moja kad se ja popnem na minaret imam pravo da vas popišam, a imate pravo i vi mene, ako možete da dobacite“.
Takva je i naša demokratija.
Naš ajatolah stoji na minaretu i moča po zdravom razumu nadajući se da nema tog majčinog sina koji može da dobaci do njega.
„Porše“ nije ni prva ni poslednja laž kojom se hoće istaći razlika između bahatih i svemoćnih opozicionara i skromnih popečitelja koji primaju plate koje su među najnižim u regionu.
Istine radi, niske plate ovdašnjih funkcionera su ogroman generator korupcije jer oni i ne žive od zvanično prijavljenih primanja.
To uglavnom saznamo kada se rastave od fotelja i kada protiv njih budu pokrenuti sudski procesi.
Zato naprednjačka vrhuška sa poršeima, mauricijusima, i ostalim pakostima baca prašinu u oči sluđenoj javnosti.
Bolje da debatuju o Marinikinom „poršeu“ nego o stanovima ministara, nameštenim tenderima, lažnim diplomama, padu helikoptera, javnom dugu, braći, sestrama, snajama i šurnjajama.
Priča o „poršeu“, a bogme i ona o hodži, slika je i prilika današnje Srbije i paradigma naše demokratije.
