Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 2.7.2021.
Teško je naći dobar odgovor na nedoumicu iz naslova. Ali svakako je nešto neizbežno. Možda suštinska supstanca, amalgam u velikom komadu za očuvanje srpstva, ma šta to značilo.
Nije poznato gde je adresa Mila Dodika, tamo ili ovde. Ili negde na pola puta. On se pojavljuje kad je vreme i kad nije, čuva svoj prostor uz domaćina Srbije, pa su njih dvojica postali sijamski blizanci političke bizarnosti.
Jesu li blizanci jednojajčani ili ne, tek će se saznati. Uglavnom, njih dvojica se čvrsto drže jedan za drugoga, kao pijani svatovi, uvereni da svakoga od njih čuva direk na koji je naslonjen. Koliko je građa crvotočna, videće se tek kad balvani popadaju.
Mile je pre svega folklorni fenomen, slika čoveka iz naroda, koja vezenim ćilimom pokriva jednu šarenu političku karijeru. Na razmeđu dve srpske države, njegov uspon tekao je sa mnogim padovima, uz gradnju nove političke logike opstanka. Opoziciju u Srpskoj koja se sve žustrije opire njegovom obliku teške vladavine, smirivao je optužbama da se ona ne zalaže za srpsku stvar. Šta je to srpska stvar, najbolje zna Mile, i brani je sa maticom, čiji gospodar pazi na tu stvar u celini.
Poznato je da za Miletovo očuvanje u tamošnjem dvoru ide dosta para iz kase Srbije, ali niko ne zna koliko, a više i ne pita. To je predmet diskretnog sporazuma dvojice junaka srpskog opstanka, i oni dobro znaju da se ništa ne dobija badava, pa ni bratska ljubav.
Razmena ljubavi nije preterano vatrena, Mile sebe čuva ekstremima koje je uvežbavao godinama, i svojom poznatom ocenom BiH: to je nelogična država, ako interesi Srpske budu ugroženi, sledi referendum o izlasku iz takvog provizorijuma.
Vučić, sa svoje strane, priznaje celovitost Bosne i Hercegovine, ali ne sprečava Mileta da okolo melje šta mu se prohte. Dakle, nema nikakve politike, sve što se događa proizvedeno je u dnevnim frustracijama ljudi nedoraslih bilo kojem problemu.
Ipak je ovde reč o ljubavi koju je Dodik izjavio Srbiji. Za Vidovdan, Mile Dodik je dobio Odlikovanje Srbije, orden od kile pločica u obliku venca, ili đerdana, koji mu je delilac okačio oko guše, pa prebacio preko leđa. Dimenzije čoveka traže posebne napore kod kovača te stvari, i na kraju je sve ispalo dobro. „Ovo odlikovanje doživljavam kao priznanje za moju ljubav prema Srbiji i Republici Srpskoj, i za ono što smo zajedno uradili da izgradimo Republiku Srpsku i Srbiju na najbolji način“.
Građani Srbije ne znaju niti će znati kako se ovde dele ordeni: čiji je bio predlog a čija odluka za Mileta Dodika? Ko je i čime merio ljubav odlikovanog, prema kome i prema čemu. Kako Dodik izražava svoje emocije? Očajnom pesmom, lošim govorima, dobrom navikom da brine o svojim sve bujnijim životnim potrebama. Ljubavlju prema onome čija mu je ljubav najpotrebnija. Njegova je himna posebna: „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine…“
Dakle, fatum ga drži, smisao za dobar biznis u obe otadžbine. Na oba mesta stanuje, glasa, živi politički san homo dupleksa koji uspeva gde god se pojavi. Vrhunac njegove ljubavi prema vidovdanskoj Srbiji, možda je iskazana lanjske godine u julu, kada je ugroženom bratu ovde poslao svoje legionare i batinaše, da se vidi kako pravi Srbi biju meke Srbijance. Bar to slanje trupa na Beograd vredelo je kovanja ordena. Ne može se voleti Srbija koju voli Dodik.
Ne verujem ni u kakvu Dodikovu ljubav prema Srbiji, kao što ljubavi nema ni u telu za koje se Mile prikopčao. Ali, ovde se inače sve objašnjava onim čega nema.
Zablude o ljubavi prema Srbiji mogle bi da je ubiju. Kovnica ordenja postaje fabrika sa lažnom pozlatom, iz koje Vladalac deli gvožđa podanicima kao iz privatne škrinje. Tako je Dodik, čovek sasvim nevažan za istoriju i geografiju Srbije, postao činjenica, fizička stvar koja se ne može izbeći čak ni pozivanjem na pristojnost. Mile ovde nogama otvara vrata i sklon je da podeli sa onima koji žele da ga čuju, svoje plesnive lozinke o rodoljublju: kako voleti sve što se ne može oblikovati, nasuprot vrelim osećanjima za ono što takva vrsta ljubavne politike zaista donosi: lično blagostanje delilaca i nosilaca ordenja.
Odatle je ugodno raspirivati krivotvorenu ljubav kao neopipljivu stvar, koja postaje merilo za vrela osećanja prema svakoj od otadžbina.
Nema dokaza da je Dodik bilo kojim velikim delom doprineo rastu, ugledu ili uzdizanju Srbije. Lično nemam ništa lično protiv bilo koje od njegovih ljubavi, pa i prema vidovdanskoj istoriji ove nesrećne države. Pa čak ni protiv ordena, takvi odlivci me ostavljaju potpuno ravnodušnim. Ali i dalje bih želeo da znam: šta je nama ovde i njima tamo Mile Dodik, lice koje nije moguće izbeći, i koje se ukazuje u svakoj neprilici, kao usud iz sopstvene himne: ne može mu niko ništa…
Ovde još nema ordena za ljubav prema onima koji su je dostojni. Šta i koga voli Mile Dodik, nevažno je.
