Dejan Tiago Stanković, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Bilo je to u 20. veku, još su postojali SSSR i Varšavski pakt, a ja sam bio mlad, kad sam prvi put bio u Temišvaru, gde je čvrstom rukom vladao Nikolaje Čaušesku. Video sam ogromno siromaštvo i bedu i najjači mi je utisak bio da država Rumunija ne voli svoj narod, a ni narod nju, svi su samo hteli da pobegnu otuda. Bio sam srećan da je naša Jugoslavija, kakva-takva, bila više po meri čoveka i da smo je mi, koliko-toliko, voleli.
Negde u to doba, obeleženo dizanjem velelepnih građevina i spomenika u slavu otadžbine i režima u Bukureštu, na zapad su procurili snimci iz rumunskih sirotišta i domova za decu ometenu u razvoju. Potresne, užasne slike. Deca u buđavim sobama, vezana za rešetke, odvratni klozeti, štroka i vlažni zidovi. Zapadni filantropi su pohrlili da tu jadnu decu usvoje, ali Čaušesku nije dopustio; on je imao nacionalni ponos i nikada ne bi dao da rumunsko dete gaji neko u inostranstvu. Čaušesku je bio jedan jako zao čovek, ogromna štetočina, koji se toliko osilio i umislio da može da radi šta god mu padne na pamet, da Rumuni nikako nisu videli načina da ga se reše. Umesto toga, narod je masovno bežao iz zemlje. Diktator nije popustio, nije otišao kad je svima bilo jasno da je vreme da beži, i na kraju su ga ubili kao psa a da nikome nije bilo žao.
Prošle su decenije, bio sam nedavno u Rumuniji koja srećom više ne liči na tadašnju sebe. Nažalost, ni naša zemlja ne liči na staru sebe. Uz najbolju volju, mi danas nemamo mnogo razloga da budemo ponosni, niti imamo razloga da osećamo da nas naša zemlja dobro gleda i pazi. Naša zemlja tradicionalno ima katastrofalnu vlast, koja kao da radi na tome da nas bude sramota. I kod nas su iz mraka zaborava i zapostavljanja izronile užasne scene iz sirotišta, duševnih bolnica, centara za zbrinjavanje, slike od kojih se koža naježi. Šta čovek da oseća prema zemlji gde decu sa smetnjama u razvoju i duševne bolesnike drže u nehumanim uslovima, kao nekada u Rumuniji? Кoliko bismo bili srećniji i zadovoljniji da, ako ništa, imamo humana sirotišta, makar dostojanstvene uslove u bolnicama i domovima, školske klozete koji nisu usrani i imaju toplu vodu. Mi to nemamo, a nemamo ni čiste reke, ni zdrav vazduh, ni zaštićenu prirodu, ni mafiju na robiji, niti je zakon isti za sve.
Situacija je sasvim drugačija. Najugroženiji su sramno zapostavljeni. Imamo vlast koja ne brine o onima kojima je briga potrebna, već o ličnom bogaćenju. Najbogatiji i najmoćniji su degutantno privilegovani i nekažnjivi, i to uglavnom zato što su na vlasti ili uz nju. Sve jako podseća na Čaušeskuovu Rumuniju, režim se ne bavi malim ljudima, već megalomanijom. Oni priređuju vojne parade, ratne manevre, dižu neproporcionalne spomenike, grade monstruozne urbanističke projekte, gondole, jarbole koji nam ne trebaju i gde im mesto nije, i sugeriše se da na to treba da smo ponosni. Nisam ponosan, makar ne na te njihove poduhvate. Naprotiv, sramota me je. Bio bih ponosan na ljudski tretman najugroženijih, ali nemam na šta. Problem je što našu vlast nije sramota ničega.
Njih nije ni briga. Gledaju svoja posla, rade ono što im se isplati, administraciju javnih dobara vide kao biznis, bave se onim gde može da se mazne provizija, gde može da se turi para u džep. Nebriga za građane i njihove interese je očigledna, kao nekada u Rumuniji. Umesto da ode loša vlast, iz zemlje odlaze dobri građani.
Znamo da se istorija ponavlja, a to je zato jer se ljudi slično ponašaju pod sličnim okolnostima. Zato me je strah da ono što liči na Rumuniju ima velike šanse da kao Rumunija i završi. Ako nema evolucije, ako je režim bezosećajan za potrebe građanstva, ako se nezadovoljstvo prikriva a propusti pokrivaju lažima, ne može se isključiti mogućnost eksplozije opravdanog narodnog gneva. Iskreno, strahujem od rumunskog scenarija, jer ne volim krv i nasilje. A da sam na mestu naših vlasti, strahovao bih još više, jer nastave li ovako da jašu, kao Čaušesku što je, svašta može da se desi.
