Zoran Kesić i ekipa Njuz.net-a, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću ovih dana nije lako. Pritisli su ga sa svih strana. Iz EU i Amerike mu traže da reši pitanje Кosova, ali stvarno, a u Srbiji ga smaraju svi, od standardno dosadne opozicije preko ekoloških aktivista, pa sve do građana koji svako malo protestuju i sprečavaju različite besmislene i bahate građevinske projekte ili, što bi predsednik rekao - napredak.
Кoliko više ne uspeva da se nosi sa svim tim problemima, možda najbolje govori i njegova lenjost kada su u pitanju izjave u javnosti. Obično se trudi da te izjave zvuče koliko-toliko uverljivo i smisleno, ali sada se već vidi da ih ozbiljno otaljava i govori tek da bi nešto rekao. Zna da mora, pa ‘ajde da odradimo to. Gotovo da izgleda kao da će u nekom trenutku završiti sa „...i tako dalje, bla, bla, bla, znate već…“
Seriju je započeo na obeležavanju 950 godina manastira Sveti Prohor Pčinjski, kada je odlikovan Ordenom Svetog Save. Vučić je tom prilikom izjavio da o njemu svako može da priča šta hoće, ali on je dobio najviše crkveno priznanje i to govori o njemu, kakav je on čovek.
Dobro je poznato da se crkvena priznanja inače dobijaju zato što je neko dobar čovek, tako je pre nekoliko godina i vlasnik Informera Dragan J. Vučićević dobio gramatu, vrstu crkvene zahvalnice, isključivo zato što je visokomoralan i dobar čovek, super lik takoreći.
No, ono što je još važnije jeste da predsedniku Srbije izgleda uopšte nije dovoljno to što ga svakodnevno hvale razni, svako iz svojih razloga, nego je morao i on to sam da uradi, jer realno ipak niko ne može da te nahvali kao ti sam sebe. I nije ga bilo blam da to radi, iako znamo da narod ne voli samohvalisavce. Ili možda voli, ko zna šta su pokazala istraživanja rejtinga?
Nakon toga, predsednik je govorio o onome što ga trenutno najviše nervira - ekologiji. I čudno je da se, kad je već takva tema u pitanju, toliko nije potrudio da smisli nešto ubedljivo, već je, kao da objašnjava petogodišnjoj deci, rekao da su ekološki pokreti u Srbiji plaćeni spolja i da „oni hoće da mi nemamo struju“, jer traže da se obustavi gradnja mini-hidroelektrana. Čak i kad bi bile izgrađene sve planirane mini-hidroelektrane u Srbiji, iz njih bi se dobijalo manje od dva odsto potrebne električne energije. Ako je dva odsto kapaciteta dovoljno da „mi nemamo struju“, onda ne da nismo nikakav ekonomski tigar, već smo zemlja trećeg sveta u najmanju ruku. Ne uklapa se to baš u „najjači smo na svetu“ mantru i predsednik bi morao da povede računa, ako ni o čemu drugom, onda bar o minimumu konzistentnosti. Ili da otpusti medijske savetnike, jer ne rade svoj posao baš kako treba.
Seriju izošljarenih izjava predsednik je zaokružio simpatičnom pričicom da se njegov brat Andrej Vučić, kao stranački funkcioner, skromno slikao u trećem redu sa stranačkim aktivistima tokom izbora za mesne zajednice (?!) u Novom Sadu. Ne znamo da li su izbori za mesne zajednice toliko bitni ili je Andrej Vučić toliko dokon čovek, ali ako ništa drugo, on se makar više ne nalazi slučajno na mestima na kojima ne bi trebalo da se nalazi. Sada predsednik otvoreno priča da je Andrej stranački funkcioner, što je svakako napredak, jer donedavno ni to ne bismo čuli, već bi nam bile plasirane priče da je, eto, slučajno upao u nečiji kadar, ma nema on veze sa tim, radi čovek u kovnici novca, kakve on veze ima. A i samo je svratio da zaštiti ljude u Novom Sadu od ćelavaca u džipovima i da spreči neregularnosti na izborima, šta je problem sa tim, Đilas, Šolak!
