SVETISLAV BASARA - Slučaj Tadić 2



Piše: Svetislav Basara

Znakovito je da je Boris Tadić - tema i naše današnje kolumne - koji će, uza sve svoje mane, biti zasigurno zapamćen kao najmanje nasilan, lažljiv i kradljiv od svih srpskih vladara, pre neki dan dobio eksplicitne pretnje smrću.

„Smrt Tadiću“ i „Umri majci“ tako je pisalo na grafitima (valjda je autor ovog drugog hteo napisati „umri muški“). Povod za smrtnu presudu Tadiću bila je, pretpostavljam, potvrđena presuda doživotne robije za Ratka Mladića. Pisci grafita su, takođe pretpostavljam, pali u amok zbog toga što smatraju - ili im neko drugi smatra - da je Tadić bio odgovoran što je Mladić isporučen Hagu.

Kao i Tadićev bivši pobočnik, a sadašnji karadušmanin, koleški asesor, krle22, pisci (i naručioci) grafita su polovično u pravu. Mladić je vaistinu savatan i transportovan u Hag za Tadićevog vakta. Sada silazimo u jedno od najskrivenijih srca srpske tame. Mladić, fakat, nije mogao biti savatan bez odobrenja sa najvišeg mesta - na kome se tada nalazio Jexs - problem je u tome što „najviše mesto“ nije imalo ustavne ingerencije nikoga da savatava, a što bez njega savatavanja ipak ne bi moglo biti.

I predtadićevski i posttadićevski - a najverovatnije i večni - problem Srbije je vaninstitucionalna moć skoncentrisana u jednog čoveka koja se sprovodi tehnikama „dođem ti“, „jebaću ti majku ako ne...“, „dobićeš ovo ako da“... i sličnim marifetlucima, dobro poznatim svima (osim organima gonjenja).

Visoki Vučić je prompto reagovao na pretnje smrću upućene Tadiću - imao je vala i rašta, u životu mu niko više nije pomogao da se uspentra na vlast - i od nadležnih organa zatražio da se N. N. počinioci hitno savataju i privedu licu pravde, što nas opet vraća na napred pomenuti problem nenadležnosti.

Jer saglasno slovu ustava, za davanje naloga za apšenja i druge istražne radnje ovlašćeno je isključivo javno tužibapstvo, što nas suočava sa još jednim problemom: nije, naime, izvesno da bi tužibapstvo, da nije stiglo naređenje „odozgo“, uopšte reagovalo.

Tako to ide, zapravo taljiga, u pretpolitičkim društvima u kojima rad institucija zavisi od dobre (ili loše) volje jakog srpskog čoveka decenije, a ne obratno - da institucije ograničavaju i usmeravaju bilo čije samovolje.

No dobro. Kako to i inače biva u sličnim - nazovimo ih pretećim situacijama - u Tadićevu se odbranu podigla i kuka i motika i ala i vrana i kuso i repato. Šta, dakle, kažu, ko biva... To je nedopustivo. Tome se mora stati na put. I tako to i tome slično.

Najbolje mi se dopala odbrambena reakcija Vesne Pešić, koja je, naravno, osudila „sramni čin“, ali (mučena valjda grižom savesti) nije propustila da - nepitana i potpuno bez veze sa slučajem - napomene da beli listići nisu bili presudni za Tadićev strmopizd. Belih listića je bilo, kaže Vesna, koliko i nevažećih. Statistička greška. Neće biti, ali je fakat bila greška.