Piše: Svetislav Basara
Pobednička Koalicija crnogorskih rogova u vreći održala se otprilike onoliko koliko sam i predviđeo da će izdržati. Pravo je, u stvari, čudo kako je i ovoliko izdržala.
Izdržala bi ona mnogo duže i živela dugo i srećno da je imala sreće da sa vlasti strmopizdi Tadića & Co. Ali eto, nije. Na Koalicijin maler, Ðukanović i DPS su - za razliku od Tadića & Co - stvarna opozicija i alternativa. Nećemo ovde ulaziti u tridesetogodišnji puter na alternativinoj glavi i mnoštvo povelikih brljotina, ono što je bitno za temu naše današnje kolumne jeste da je opozicija u Crnoj Gori fundamentalno drugačija i - što je još važnije - odlučna.
Protiv Koalicijinog koncepta srpske narodne države u izgnanstvu - sa jedva prikrivenom tendencijom povratka matici - stoji koncept građanske države, a institucionalnost u Crnoj Gori je, uprkos mnogim manjkavostima, neuporedivo uznapredovalija nego u Srbiji. A kad institucije ojačaju, onda počinju da rade ono što im i ime kaže - da onemogućavaju improvizacije i da ograničavaju samovolje.
Lepo se, eto, videlo na nedavnom primeru usvajanja Rezolucije o Srebrenici skupa sa zabranom njegovog negiranja, omalovažavanja itd., koji je onomad usvojen u CG Skupštini. Istom zgodnom je smenjen i ministar Leposavić - lep primer samovolje - koji nije hteo da da ostavku.
Bilo je dibidus predvidivo da će ta rabota izazvati teške turbulencije diljem srpskog sveta, koji uporno ne odustaje od namere da svetu nametne svoju istinu, niti mu dolazi iz dupeta u glavu da se forme međunarodnih ugovora, deklaracija, etc., formalno moraju poštovati, a da se o njima intimno može misliti šta je kome volja.
Budući da Srbija ne kuburi za institucionalnošću, graditelji, branitelji i teoretičari srpskog sveta su, na vest o usvajanju rezolucije, zapali u težak amok. Najdalje je otišao takozvani Raković - istoričar koji piše buduću istoriju srpskog sveta - koji je negde blagoizjavio sledeće: „Mi se nekada i malo sadistički ponašamo prema njima (Crnogorcima) jer oni to zaslužuju. Dakle, u jednom momentu, njih 100.000 ostaće protiv nas 7,5 miliona. A onda će biti prilike da sa njima razgovaramo kako im dolikuje.“
Pročitavši negde Rakovićev lupet, momentalno sam se setio onog srpskog đenerala koji je, uoči nesretnog rata sa Bugarskom na primedbu nekog blagorazumnog oficira da možda nije pametno ići u rat sa neupotrebljivom artiljerijom (i bez saniteta), lupio rukom o astal i odbrusio - „artiljerija, meni protiv Bugara ne trebaju ni prangije“.
Podsećanja radi, da tadašnja Austrougarska - štiteći svoje, a ne bugarske interese - nije povadila trnje iz đeneralove mindže, tom bi zgodom Bugari umarširali u Beograd. Najteže reči, međutim, ispalio je (takođe predvidivo) Vulin, koji je obećao da će „zatražiti da se svima koji u glasali za Rezoluciju - i koji su se time ‘ispisali iz Srba’ - zabrani ulazak u Srbiju“. Nastavak u sutrašnjem broju.
