Piše: Svetislav Basara
Još davnih dana sam uobičajio da s vremena na vreme nataknem na figurativni qwrz ovog ili onog mrsomuda ili proser efendiju, danas, ali dosad nisam naticao institucije i novinčine u kojima se mrsomudi proseravaju i mrosmude.
Razlog je jednostavan: institucije i novinčine su neživa bića, ništa ih ne boli, pa ih boli qwrz ako ih nabiješ na qwrz. Svejedno, danas ću na figurativni qwrz svečano nabiti Ðidov portal Direktno, koji mi ionako ide na qwrz. Ako se na qwrzu kao kolateralna šteta nađe i Ðido, bože moj, svijet je ovaj tirjan tirjaninu... znate priču.
Razlog za naticanje je (nepotpisana) paškivla „Zlo proleće“ (itd.) u kojoj me izvesni anonimus (inače poznat organima gonjenja) tereti za skrnavljenje novomitropolita Joanikija, potpisivanje antilitijaške peticije 88 i još mnoštvo nedela.
Naša crkva (SPC) neprestano ponavlja da mora „biti uz narod“ - što je nesporno - ali narod ne mora biti uz crkvu (kao što 45 godina nije ni bio), a to još manje, iako je „prakticirajući vernik“, mora moja neznatnost kao „član naroda“. Na primer, po pitanju litija uopšte nisam bio uz crkvu (čitaj: crkveni menadžment). Evo zašto. Litije su po definiciji procesije pokajnika i upriličavaju se isključivo u slučajevima pomora, gladi i suša u cilju stišavanja božjeg gneva.
Litije o kojima govorimo bile su trijumfalističke procesije političkih aktivista koje u stvari prizivaju božji gnev. Litije s kraja osamdesetih - kad su svetački ćivoti zloupotrebljavani u politike svrhe - žestoko su nam se obile o glavu (i još se obijaju). Obiće nam se i ove. U stvari, već su počele da nam se obijaju. I nastaviće da nam se obijaju.
Setite se samo koliko se srpska javnost - nadaleko čuvena po hrišćanskim vrlinama i poštenju - uzibretila nad Ðinđićevom izjavom „kome je do morala, neka ide u crkvu“, a čovek je samo direktno rekao suštu makijavelističku istinu: politika može biti manje ili više uspešna, ali je uvek (i svugde) vrlo sumnjivog morala jer se po prirodi posla bavi regulacijom strasti, grabežljivosti i pohlepe.
Došlo je izgleda vreme da se Ðinđićeva izjava obrne pa da se kaže: „Kome je do politike, neka ide u crkvu.“ Ne mislim ja da crkva treba da bude apolitična - to je seljački idealizam - ali mislim da bi morala imati svoju politiku, a ne upodobljavati se trenutno vladajućim. Kao što ne mislim da crkva (tj. crkveni menadžment) ne bi trebalo da se obraća javnosti, ali mislim da bi to trebalo da uradi preko sopstvenih dnevnih novina, ne tipa Pravoslavnih misionara ili Pravoslavlja, nego preko komercijalnog dnevnog lista, kao što čini Katolička crkva preko dnevnika Oservatore romano. U trenutnoj postavci stvari, ma koliko si laskao da to čini, crkveni menadžment ne stoji „uz svoj narod“, nego uz ovu ili onu vlast, od kojih nijedna nema natpolovičnu većinu glasova naroda. Eto toliko. Nadam se da će Direktnom biti udobno na qwrzu.
